Детаљна анализа: Републици Српској под притиском одузете 83 надлежности и пренете на ниво БиХ

Под притиском Канцеларије високог представника (ОХР) и Уставног суда БиХ, након потписивања Дејтонског мировног споразума, донето је укупно 114 одлука којима је са нивоа Републике Српске на ниво БиХ пренето 83 надлежности и то без узимања у обзир одредаба Устава БиХ и Устава Српске.

Не узимајући у обзир одредбе Устава БиХ, ни Устава Републике Српске, надлежности су са Српске преношене на ниво БиХ: одлукама високог представника, одлукама Уставног суда БиХ, Усвајањем закона у Парламентарној скупштини БиХ, те доношењем поџаконских аката Савета министара и других органа на нивоу БиХ, али и условљавањем међународних организација и органа ЕУ, наводи се у Анализи о одузимању надлежности Републике Српске, која је након данашњег обраћања председника Србије Александра Вучића достављена медијима.

У уводном делу Анализе напомиње се да Устав БиХ није настао као резултат политичко-институционалног усаглашавања и проглашења у органима власти БиХ, већ је садржан у Анексу 4 међународно правног документа – Дејтонском споразуму.

С обзиром на то да је Република Српска страна потписница једанаест Анекса Дејтонског споразума, укључујући и Анекс 4, промена Устава БиХ не сме да се догоди без сагласности овог ентитета.

Највише пренетих надлежности је извршено наметањем тзв. „бонских овлашћења“ високог представника, чија функција је успостављена 1995. године Анексом 10 Дејтонског споразума.

Тзв. „бонским овлашћењима, усвојеним на Савету за имплементацију мира у Бону 1997. године, послужила су високим представницима као основ за наметање закона, смењивање изабраних функционера и појединаца на јавним функцијама.

Републици Српској је највише надлежности одузето за време мандата високог представника Педија Ешдауна, од маја 2002. до јануара 2006., који је својим одлукама нивоу БиХ доделио надлежности из важних области финансија и монопола силе.

„Реформски процес ‘изградње државе’ који је Ешдаун спроводио подразумевале су: опорезивање (креирање посебног државног тела за упоредно опорезивамје које би прикупило и дистрибуирало већину пореза), правосуђе, одбрану (како би се централизовали управљање ентитетским оружаним снагама) и полиција.

Високи представник Кристијан Шварц Шилинг је 2007. године наметнуо Закон о изменама и допунама Закона о систему индиректног опорезиваіьа у БиХ којим је утврђено да приоритет у финансирању имају међународне обавезе БиХ, затим институције БиХ, па Брчко Дистрикт коме је одрељен фиксни коефицијент расподеле, па се тек онда преостала средства распоређују ентитетима. Пре наметања овог Закона, а у складу са Уставом БиХ, ентитети су дозначавали средства за финансирње институција БиХ.

Почетком 1997. године, започет је пренос надлежности у области фискалне политике, осигурања, дуга и страних улагања. Канцеларија високог представника за БиХ је Савету министара предала Пакет закона за брзи почетак тзв. “Билтов пакет за брзи почетак“. Овај пакет је обухватао. Закон о спољнотрговинској политици, Закон о царинској политици, Закон о спорном дугу, Закон о царинској тарифи и Закон о политици директних страних улагања.

Одузимање надлежности из области безбедности, одлукама високог представника је усвојен Закон о Савету министара, којим је у тај савет укључен и министар безбедности. У децембру 2003. године високи представник предложио је Парламентарној скупштини БиХ усвајање Закона о обавештајно-безбедоносној агенцији БиХ, којим су ван снаге стављени ентитетски закони пре свега Закона о обавештајно-безбедоносној служби Републике Српске, чиме је, наводи се, онемогућена функционална заштита уставног поретка Српске.

Одлуком високог представника за БиХ из 2000. године наметнут је Закон о државној граничној служби БиХ којим је формирана Гранична служба и одрељене њене надлежности, у оквиру Министарства цивилних послова, а потом Миистарства безбедности БиХ. Овим законом је дошло до преузимања граничних прелаза укидања Полицијских станица за контролу преласка државне границе МУП-а Републике Српске, а ексклузивно право на избор кадрова ангажованих на граничним прелазима добила је Државна гранична служба.

Високи представник је наметнуо и Закон о Суду БиХ, који је ступио на снагу 5. децембра 2000. године, а Суд БиХ је почео да ради две године касније, када је високи представник именовао првих седам судија.

Одлуком високог представника Волфганга Петрича о доношењу Закона о Високом судском и тужилачком савету Републике Српске укинути су Високи судски савет и Високи тужилачки савет Српске, а истим Законом потпуно је одузето право Народној скупштини Републике Српске да бира и разрешава судије и председнике судова, јавне тужиоце и заменике јавних тужилаца.

Преносом надлежности одлукама Уставног суда БиХ, на значајније промене дејтонске структуре БиХ у великој мери је утицао и Уставни суд БиХ, на чији рад високи представник има пресудан утицај.

Уставни суд БиХ је, наводи се, прегласавањем усвојио „Одлуку о конститутивности Бошњака, Срба и Хрвата на простору целе БиХ“, а не на територији ентитета како је прописао Устав БиХ. Спорна „одлука о констутивности“, додаје се, послужила је касније за бројна наметања амадмана на Уставе ентитета и до бројних неуставних закона, а посебно је била штетна по Хрвате у БиХ, јер их је деконстититуисала у ФБиХ одузимајухи им политички значај, оставлајухи их у неповољном положају у односу на већинске Бошњаке у том ентитету. Тиме фактички ФБиХ постала бошњачки ентитет, јер су хрватски посланици прегласавани у федералном парламенту, а министри у федералној влади.

Уставни суд БиХ је 2020. године донео одлуку о неуставности Закона о пољопривредном земљишту Републике Српске, према којем оно не припада никоме и постаје власништво БиХ, а не ентитета Српске.

Када је реч о преносу надлежности споразумима између ентитета, што је садржано у Уставу БиХ, којим је прописано да ће БиХ (државни ниво) преузети „надлежности и за друге послове“ о којима се ентитети договоре. Ипак, напомиње се, споразуми које закључе два ентитета, сами по себи не представљају амандмане на Устав БиХ, нити се на тај начин Устав може мењати или допуњавати, што је потврдио и Уставни суд БиХ 2006. године.

У Српској су, наводи се у Анализи, присутна тумачења да, уколико „надлежност БиХ за друге послове“ више није предмет договора два ентитета, државни ниво губи право надлежности над тим питањима. На основу овог тумачења споразуми између ентитета су по својој природи политички договори, а не уставне измене, из чега проистиче да сваки ентитет има право да се из њих повуче.

ФБиХ и Република Српска потписале су Споразум о преносу надлежности из области одбране (2005. године, према доступним информацијама), када је усвојен посебан Закон о одбрани БиХ, који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, и Закон о служби Оружаних снага БиХ. У јануару исте године укинута су ентитетска министарства одбране и војске, те су запослени Министарства одбране ФБиХ и Министарства одбране Српске наставиле свој рад у оквиру МО БиХ.