ДЕЈТОНСКИ ПРЕГОВОРИ, ШТА СЕ ДЕШАВАЛО ИЗА ЗАТВОРЕНИХ ВРАТА: За Кристофера и Холбрука преговарачи су били „дивљаци“!

Делегације које су предводили Алија Изетбеговић и Слободан Милошевић дружиле су се ван преговора и збијале шале да би се током преговора о мапама понашали као ратни противници – свједочи члан Савјета за националну безбједност САД генерал-пуковник Доналд Керик.

Муслимани су „запели“ већ око прве тачке када се на столу нашла мапа коју је понудио ИФОР.

„У сцени која је личила на ону из филма `Кум`, двије фамилије – `дон Слобо` и дон `Изи` – имале су шесточасовни преговарачки маратон“, написао је Керик.

Он наводи да је „невјероватно да су се у једном тренутку стране гледале преко стола и викале једна на другу, док би се само неколико минута касније смијале и шалиле, пијући освјежавајућа пића“.

Упркос сатима узавреле расправе, апсолутно ништа није било договорено, а атмосфера у америчкој војној бази Рајт Петерсон кретала се од усијања, преко галаме и сукоба, због којих је наставак рата био потпуно извјестан, па до заједничких вечера.

Копља су се посебно ломила у вези са подјелом Сарајева, о чему су стране имале потпуно различите ставове.

САД су предложиле да Сарајево буде специјални дистрикт, док је муслиманска страна изнијела мапу према којој им припада 60 одсто територије Сарајева.

Наредног дана, Срби су дали своје приједлоге за измјену приједлога супротне стране и постало је јасно да ће то питање бити разматрано неколико дана.

Американци су остали без текста када су пред крај преговора видјели како се челници три стране – српске, муслиманске и хрватске – друже у пријатној атмосфери.

„Пред крај преговора Туђман је у Официрском клубу организовао вечеру за своја два пријатеља – Слобу и Изија. Остали смо запањени како се могу лијепо дружити, док током преговора бљују отров једни на друге“, пише Керик.

Он свједочи да му је Слободан Милошевић рекао да је њему, за разлику од Америке која брине о свом професионалном престижу, у питању „и глава и живот“.

/Забиљешке пуковника Доналда Керика, као и неки подаци америчке Централне обавјештајне агенције /ЦИА/ о преговорима односе се на период од 8. до 14. новембра 1995. године и са њих је скинута ознака „повјерљиво“/.

Када је делегација Републике Српске, коју је предводио Момчило Крајишник, коначно видјела мапе и сазнала да су остали без Сарајева – одбила је да потпише Дејтонски споразум.

Милошевић је тада рекао Холбруку да је Крајишник „у коми“ и обећао да ће се изборити да делегација Српске то на крају прихвати.

Тадашњи амерички предсједник Бил Клинтон био је задивљен подјелом БиХ и лично је замолио хрватског предсједника Фрању Туђмана да утиче на Хрвате да дају уступке и да се одрекну неких територија које нису традиционално хрватске, како би намирили проценат у односу 51:49.

Туђман му је то галантно обећао, али му није рекао да ће то учинити само ако муслимани дају Хрватима додатне територије у БиХ, што су ови на крају и морали да учине.

Клинтон је намјеравао да дође у базу Рајт Петерсон и присуствује церемонији потписивања споразума, али су га америчке дипломате савјетовале да то не чини.

Американци су били исфрустрирани дуготрајним преговорима и чињеницом да су годинама помагали мислиманско руководство и да су на крају „избоксовали“ Дејтонски споразум са великим уступцима муслиманској страни.

На крају, споразум је једва постигнут, и то захваљујући Милошевићевој неочекиваној кооперативности и након отворених пријетњи Вашингтона муслиманској делегацији.

Тадашњи амерички државни секретар Ворен Кристофер и медијатор Ричард Холбрук позвали су Клинтона и рекли му да не би требало да долази јер „не би желио да буде у близини тих дивљих људи“.

Тагови: БиХ, Дејтонски споразум, Доналд Керик, САД