ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: Данас је годишњица крвавог усташког пира над српским цивилима у Старом Броду

На данашњи дан, прије тачно 78 година, на празник Младенци, догодио се један од највећих усташких злочина над српским цивилним становништвом.

Наиме, према историјским извјештајима, у усташко-нацистичкој офанзиви, која је отпочела средином марта из Сарајева под директивом усташког команданта Јуре Францетића, страдало је 6 150 Срба сарајевско-романијске регије и Подриња.

Највећи злочин догодио се управо на простору Старог Брода и Милошевића, гдје су забиљежене праве страхоте и монструозности над српском нејачи које су згрозиле и усташке туторе – њемачке команданте.

Један од најзначајнијих хроничара овог догађаја био је Момир Крсмановић, који је седамдесетих година, у свом дјелу „Тече крвава Дрине“, отргао од заборава страдање ових невољника, због чега је трпио различите прогоне и шиканирања од репресивног комунистичког режима, који је неуморно настојао под плаштом братства и јединства да сакрије геноцид над Србима.

Међутим, највећи допринос у расвијетљавању овог злочина, дао је зборник радова „Заборављени злочин – Стари Брод“, чија је промоција одржана у Рогатици 2008. године, у издању Издавачке куће Дабар и Српског соколског друштво „Соко“ из Добруна.

Поменимо само неколико примјера усташке бестијалности, који на најсликовитији начин говоре о страдању тамошњих Срба.

Свједочење Милоша Башовића из Бранковића код Борике – Рогатица:

„…Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. За нама нека војска трчи. Народ поче бјежати, а они углас: ’Не бојте се народе, ово је Српска и Црногорска војска…’. Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Измакнем и станем, па се шћућурим међу поубијане, криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе, масовно су скакале у Дрину”.

Ту је и свједочење Риста Боровчанина из Жуља – Соколац:

„… Стриц Јован каза, идемо да се пребацимо у Србију. По мраку стигнемо у Милошевиће. Народ се разлети, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа у страни и остаде, а што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати. Пригоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Људи сами скачу у Дрину, цуре посебно. Ми се око мајки груписасмо покушавајући се спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. Главни покољ је био негдје између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То је био невјероватан и страшан призор.”

Рајко Самарџић, тада дванаестогидишњи дјечак, је изјавио: „Усташе су поклале у Милошевићима све живо. Могло се са леша на леш прећи Дрина. Толико је било бачено народа у Дрину.“

Упркос деценијама ћутње, старобродско стратиште је, у септембру прошле године, обиљежено прикладним спомен-комплексом, за који највеће заслуге припадају свештенику Драгану Вукотићу, ктиторима музеја Миодрагу Даки Давидовићу и Спасоју Албијанићу, као и архитекти Новици Мотики.