ЦВЈЕТКО ИЗ КУШИЋА: Правде нема, а ми савијамо главу пред неправдом

На прагу између детињства и младости, између два родитељска загрљаја и наде да свако зло има и свој крај, па и оно које је ударило на Србе у Подрињу, у зиму деведесет треће – остао је сам. Са живим ранама, у својој четрнаестој години. Оне ће га пратити целог живота. Данас их, он, вешто потискује. Али, и док говори, и када ћути, а поглед му некуд одлута – бол је готово опипљив.

Време је прошло, исцуриле двадесет две године, али њему време није лек. Утешна су дела добрих људи који су му помогли да се, као домаћин, придигне. Скући на згаришту убијених родитеља, сестре… и брата за којим још трага. Ово је прича о Цвјетку Ристићу, оном дечаку из Кушића, код Скелана, коме су на кућном прагу убили оца Новака (41), мајку Иванку (42), сестру Митру (19), а одвели му брата Мићу (16).

– Када бих знао где му је гроб – нисам сигуран да би ми било лакше – каже Цвјетко. – Помислим, понекад, да ми је читав живот заустављен у дану убијања мојих најрођенијих. Па се тргнем: Цвјетко, а ти мораш да се отимаш, бориш. Идеш даље. Ако станеш, стају и успомене.

Зауставили смо Цвјетка Ристића на путу између Кушића и Скелана. Враћао се с посла. Мислио је да га зауставља неко коме је, на овој узбрдици, потребна помоћ. А журио је да у овом касном поподневу уграби још који сат обданице, како би комшијама превезао малине у Скелане.

– Сачекајте ме у Скеланима, долазим брзо – обећао је.

Спустио се из Кушића за мање од пола сата. Нисмо тражили да нас прими у кућу. Нисмо желели да му потрошимо драгоцено време. Нисмо били ни упорни да га сликамо на месту сусрета, јер није желео: потресен, љут, узнемирен.

– Огорчен сам, неиспаван. Убијају ме ови дани откад је севнула та вест о резолуцији и хапшењу Орића. Шта ће бити? Биће као и до сада. Правде нема… Шта ће бити? Они ће да ударају о сва звона да су само они страдали, да смо само ми злочинци. Ми ћемо да ћутимо и савијамо главу. Неправду да беспоговорно прихватамо као правду. И тако, као сваки народ који неправду прихвата за правду, остаћемо прокажени и тако ћемо бити кратковечни.

Кушићи, 16. јануар, 1993.

– Напад је био у зору. Ударили су из Сребренице, па редом по српским селима према Скеланима и Дрини. А били су, као, заштићена зона. Јесмо ли се надали? Знам да су родитељи, од Божића када је страдала Кравица, спавали на пола ока. Не знам како сам претекао, једини? Не знам шта ме је сачувало? Само су ме гурали да бежим… бежим… А куда да бежим, кад сам у обручу. Три дана, у обручу у Језеру, са неколицином престрављених људи. Ваљда је сами Бог отворио пут према Дрини. Тако смо се некако докопали Србије, преко оног моста где су страдала деца Димитријевића.

Кушићи, 18. јануар, исте године.

– У подруму сам затекао убијене сестру и мајку. На ливади, под орахом, спаљеног оца. Јесам ли плакао? Не знам… не сећам се… После сам данима плакао. Нисам знао ни шта ћу, ни куда ћу. Живим од војничког казана. Идем, повремено, и на згариште родитељске куће. Претурам да нађем нешто за успомену. Војска ми не да да идем, а ја се искрадем… Седим ту и плачем. Разговарам са татом, са мајком, сестром… дозивам Мићу.

Бајина Башта, 1995.

– Овде завршавам основну школу, татини пријатељи су ми били други родитељи. Радивоје Јовановић, татин друг, препоручио ми је и помогао да упишем Војну гимназију у Београду. Остварио сам своју давну жељу, али нисам успео. Стално су преда мном биле слике родитеља, брата и сестре. Кажем: али, ја морам живети даље, морам да покушам да завршим било какву школу, да се тако одужим родитељима.

Ужице, април, 1997.

– Адреса ми је Дом за сирочад „Петар Радовановић“. Већ сам на завршници Средње техничке школе „Радоје Љубичић“, у Ужицу, саобраћајни смер. Мислим каква ће ми бити матура… О мени сви лепо говоре, а мало ко у моју душу промиче. Кад сам примао диплому, умало је нисам испустио. Умало нисам заплакао. После, јесам. Крио сам се, да ме вршњаци не виде. Да ме наставници не виде. Нико. Нисам причао о несрећи. Да јесам, можда би ми било лакше.

Београд, 2000.

– У струци посла нема, а мене сви заборавили. Ко се још сећа Цвјетка Ристића коме су у четрнаестој побили све. Понекад ми се учини да су убили и мене. Али, борим се. Све живо радим, само да не бих никоме био на терету. Шта је физички терет, спрам терета у души. Куд год макнем, куд год да се окренем, преда мном су моји најмилији, видим, под мукама страдају родитељи и сестра. И, брат Мића… да ли ће, он, икада наћи свој мир?

Београд, редакција „Новости“, 2009.

– Освануо је велики текст о мени у „Новостима“. Пишу: Заборављен Цвјетко Ристић, једини који је преживео масакр породице. Зову из редакције „Новости“. Кад споменем „Новости“, скидам капу, само ме оне нису превариле. Кажу: јављају се многи добри људи. Једни, да ме приме у своју кућу. Други, да ме усвоје. Трећи, да путујем тамо, и тамо… Али, ја желим овде, на некадашњем родитељском прагу, да градим свој дом. Овде желим да се кућим. Потребан ми је, најпре, посао. „Новости“ опет помажу. Запослио сам се у „Електродистрибуцији“. Шта ми је још остало?. Да се оженим. Да имам децу. Да ћутим, између два загрљаја. И, тако… оженио сам се Јеленом из Инђије. Добро дете, из добре куће.

Скелане, пре неки дан…

– Пет година смо у браку Јелена и ја. Волели бисмо да имамо децу. О томе стално причамо. Придигли смо и малињак. Тек ће бити рода. А, стрес од преживљеног ме осуши. Да ли ћу икада имати потомство? То питање ме раздире. Будим се, Јелена спава, ја до поласка на посао, ни да тренем. Све кроз мене пролази. Ово данас… и, оно некад.

НИ ЧИТАВ СВЕТ ЗА ПАРЧЕ ЗЕМЉЕ

На споменику жртвама у Скеланима су имена и Цветкове породице.

– Куд бих ја од тих гробова – каже Цветко. – И да ми понуде… не знам шта да ми понуде, читав свет и све благо, не бих заменио за ово парче земље у Кушићима.

У МЕНИ НЕМА МРЖЊЕ

Споменик српским жртвама у Скеланима подигнут је у јулу 2005. године. Са овог места које је уписало више од 300 страдалих Срба, упућене су тада поруке на „опрост и међусобно помирење бошњачког и српског народа“.

– Не морамо да се помиримо, не можемо да волимо једни друге, али не смемо да мрзимо. Мржња је највећи непријатељ ономе ко мрзи – каже Цветко Ристић. – У мени нема мржње. Није је било никад. Нема је ни сад.

Тагови: Кушић, Подриње, Срби, Цвјетко Ристић