БРАТУНАЦ: Парастос погинулим Србима из Ранче
Фото: РТРС/Срна
На градском гробљу у Братунцу данас је служен парастос, положено је цвијеће код спомен-крста и прислужене свијеће за покој душа 20 Срба из братуначког насеља Ранча који су погинули у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату, а од којих је седам убијено на данашњи дан 1992. године.
Делегације Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила и Борачке организације Братунац положиле су цвијеће, а чланови породица и комшије окадили су хумке и прислужили свијеће за покој душа њихових убијених сродника и пријатеља.
На данашњи дан 1992. године муслиманске снаге из околних села и Сребренице упале су у ово село са више страна, убијајући српске цивиле код њихових кућа.
Међу седам убијених биле су три жене, а тога дана 21 мјештанин је рањен, а међу њима је било и дјеце и стараца.
У овом селу, као и осталим око Сребренице и Братунца, муслиманске формације побиле су становнике које су затекле, опљачкале покретну имовину, а куће и осталу непокретну имовину попалиле.
„Напад је почео око 15.30 часова. Запуцало је са свих страна, уз галаму и вику упали су у село и убијали све редом вичући: `Хватај их живе, штеди муницију`. Убијено је седам мјештана у двориштима, а већина становника успјела је низ корито Глоговске рјечице да се извуче из села према Братунцу“, присјећа се Анђелко Цвјетиновић, који је тог дана преживио упад муслиманске војске у село.
Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца Радојка Филиповић подсјетила је да за овај, као ни за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, нико није одговарао.
Она је навела Ранчу, као и Горње Магашиће гђе је убијено осам српских цивила 20. јула 1992. године, па српска страдања у четири села на Петровдан те године и још низ села гђе је у једном дану убијано по 10-20 па до 50 и више од 100 мјештана, као што је било 16. децембра у братуначком селу Бјеловац.
„Предмети стоје у ладицама у Тужилаштву БиХ и након 23 године од злочина. Неизвјесно је у којој је фази истрага, да ли се нешто уопште ради на том питању и да ли ће оптужнице бити подигнуте, а када дођу на ред да ли ће бити преживјелих свједока да потврде шта се дешавало и ко је и како починио злочине“, рекла је Филиповићева.
Она је истакла да су породице огорчене због рада правосуђа БиХ, селективног приступа предметима ратних злочина и дијељења правде јер годинама Тужилаштво и Суд процесуирају Србе, а опструишу подизање оптужница и вођење поступака против починилаца злочина над Србима.
„На тај начин Бошњаке приказују као жртве, а Србе као агресоре и злочинце што бројни докази и предмети о почињеним злочинима над српским цивилима и војницима могу демантовати, али они те предмете скривају и чекају да поумиру свједоци и да злочинце ослободе по устаљеној пракси – `због недостатка доказа`“, рекла је Филиповићева.
Према њеним ријечима, породице несталих и погинулих сматрају да је референдум једини начин да се коначно ријеши питање рада Тужилаштва и Суда БиХ и да напокон дође до процесуирања и одговорности починилаца бројних масовних злочина над Србима у средњем Подрињу, али и у другим крајевима широм БиХ.
Гордана Стевановић, чија је мајка Љубица Митровић убијена прије 23 године, каже да не вјерује у правосуђе и БиХ.
„Зна се ко су жртве, како су и гђе страдале и Тужилаштво БиХ је требало да прикупи доказе и подигне оптужнице против починилаца злочина, а не да прекида истраге због наводног недостатка доказа што им је најчешће образложење када су у питању злочини над Србима“, оцијенила је Стевановићева.
Она истиче да постоје и свједоци и документи о овим злочинима које Тужилаштво игнорише и прикрива.
Милева Јокић, чији је отац Драгомир Митровић као цивил ухваћен жив 15. јуна, одведен, мучен и убијен у Поточарима и још није пронађен, рекла је да не вјерује у правосуђе БиХ, које ради дискриминаторски, осуђујући Србе, а опструише вођење процеса против Бошњака који су починили бројне злочине над Србима у средњем Подрињу.
„Како вјеровати у БиХ, чије правосуђе тако ради?“, пита Јокићева.
И остали чланови породица погинулих истичу да дискриминација и лицемјерство правосуђа БиХ уништава и посљедњу наду да је могућ равноправан живот у БиХ јер српски народ нема права као остали.
Они сматрају да би, можда, референдум у Републици Српској могао прекинути агонију и опструкцију те довео до промјена у раду правосудних органа и процесуирања починилаца злочина над Србима.
Чланови породица погинулих истичу да не може доћи до помирења, повјерења и изградње суживота ако ће припадници једног народа одговарати за све, а другог ни за највеће злочине и ако правосуђе штити злочинце јер их не процесуира.
Они кажу да овакав начин рада правосуђа и још неких заједничких институција БиХ доводи до њеног „самоубиства“.
