БРАТУНАЦ: Академија сјећања на егзодус Срба

У организацији Завичајног удружења „Срби сарајевске регије“ из Братунца синоћ је у овом мјесту одржана академија сјећања којом је обиљежена 21 година од егзодуса Срба из сарајевских општина након потписивања Дејтонског споразума.

Након подсјећања на егзодус и невоље кроз које су прошли сарајевски Срби, у пуној биоскопској сали наступио је београдски глумац Лепомир Ивковић и извео монодраму „Вождово радовање“, у којој се говори о слободи због које су и сарајевски Срби напустили своја огњишта и завичај.

Потом су наступили фолклорни ансамбли српских културно-умјетничких друштава „Свети Василије Велики“ из Братунца и „Свети деспот Стефан Лазаревић“ из Сребренице, те Културно-умјетничко друштво „Стара Гора“ из Рогатице, „Просвјета“ из Власенице и фолклорне секције основних школа „Јован Цвијић“ из Дрињаче и „Вук Караџић“ из Власенице, и млади гуслар Драгомир Максимовић из Сребренице.

Тај дио програма почео је играма из сарајевског поља што је изазвало уздахе и сузе окупљених.

Говорећи о српском егзодусу из Сарајева од децембра 1995. године до половине марта 1996. године, предсједник овог удружења Видомир Бандука рекао је да ни након 21 године сјећања на те тешке, тужне и ружне дане не блиједе и судионици имају осјећај као да се то јуче догађало.

„Нисмо жељели да будемо грађани другог реда, оставили смо вјековна огњишта и све што су генерације наших предака стварале и кренули за слободом која нема цијену“, истакао је Бандука.

Он је напоменуо да многи сарајевски Срби још тешко живе, да немају ријешено стамбено питање и запослење, али да су са својим народом, интегришу се у нову средину, фамилијарно се везују са локалним Србима у срединама гдје су доселили и заједно се веселе и подносе све тегобе.

Тако је и на подручју Братунца и Сребренице, гдје је избјегло око 20.000 сарајевских Срба, од којих је неколико хиљада остало у ове двије општине у којима дјелује ово удружење.

Бандука је подсјетио да се српска имовина у Сарајеву још уништава и да нико због тога не одговара, те додао да би тако било и са српским народом да је остао на том простору.

„Човјек све може промијенити осим мјеста рођења. Ми смо оставили свој родна мјеста и имања и кренули у егзодус за слободом, а са нама су у други егзодус кренули и многи Срби који су у току рата избјегли са простора Коњица и долине Босне, који су били под муслиманском контролом, у тадашње Српско Сарајево“, рекао је Бандука.

Он је нагласио да сви који су морали напустити своје мјесто рођења и живљења носе дубоке трауме и да је тешко оцијенити коме је било теже – онима који су то учинили на почетку или на крају рата.

„Многи су оставили своја имања и избјегли, али ми смо своја у рату одбранили и можда смо најтеже прошли. Кренули смо у егзодус са одбрањених огњишта, када су се скоро сви веселили и прослављали долазак мира, ми смо исцрпљени одбијањем 36 непријатељских офанзива, са посмртним остацима наших сабораца кренули за слободом, кочићевски речено `кроз мећаву` по најтежим временским условима, по леду, снијегу и великим хладноћама и када се тога пријећамо и сада се задрхти и застане дах“, каже Бандука.

Он је позвао да се о судбини сарајевских Срба, њиховој херојској борби и жртви говори и да то не треба да буде заборављено како се не би поновило, што посебо треба да знају и схвате младе генерације да не би живјеле у заблуди и доживјеле тешку судбину каква је задесила сарајевске Србе деведесетих година прошлог вијека.

„Ових дана чујемо да медији из Федерације БиХ оркестрирано понављају да су се Срби иселили из Сарајева под притиском свог политичког руководства, што је гнусна лаж. Зашто се онда нису касније вратили под муслиманску власт и зашто им је уништена и још се уништава српска имовина“, упитао је Бандука.

Срби из Илијаша, Вогошће, Хаџића, Илиџе, Рајловца, Грбавице и дијела сарајевског Старог Града у којима су чинили већину становника и били су цијели рат у саставу Републике Српске, напустили су, у рату одбрањена, вјековна огњишта кренувши кроз мећаву, непрочишћеним шумским путевима у потпуну материјалну неизвјесност, исцрпљени четворогодишњим ратом и великим људским и материјалним губицима.

Први пут у историји човјечанства догодило се да народ који креће у егзодус оставља имовину, а носи посмртне остатке погинулих сродника и бораца.

Након одбијања 36 жестоких непријатељских офанзива, не желећи да живе под туђом влашћу, око 120.000 сарајевских Срба након потписивања Дејтонског мировног споразума напустило је своје одбрањене домове и имања.

Највећи број избјеглих српских породица са подручја Сарајева населио се на подручју Епархије зворничко-тузланске.

У оквиру обиљежавања 21 године од егзодуса Срба из Сарајева сутра ће на братуначком гробљу бити служен парастос, прислужене свијеће за покој душа и окађено 185 гробова погинулих бораца са сарајевског ратишта, чији су посмртни остаци пренесени у Братунац приликом егзодуса.