Бити ил’ не бити! У току је покушај уништења Српске: Како се она данас брани?

© Sputnik / Маријана Колаковић

Република Српска брани се уз помоћ два устава: Уставом БиХ који је дефинисан анексом 4 Дејтонског споразума и новим Уставом Републике Српске. Српска се истовремено брани оспоравањем статуса Кристијана Шмита као и оспоравањем Суда и Тужилаштва БиХ јер не постоје у Уставу БиХ, речено је на трибини „Српска се брани уставом“, одржаном у Београду.
Сви у свету знају да су и Суд и Тужилаштво БиХ политичке конструкције, али једино се Милорад Додик дрзнуо да то јавно каже и да их практично оспори. Колективни Запад је самозваног високог представника и наметнути Суд и Тужилаштво БиХ ставио у функцију уништења Републике Српске и прогона њеног непослушног вођства.

Ових дана је тај процес узео толико маха да је услужно Сарајево затражило од Интерпола да председника, премијера и председника парламента Српске стави на међународну потерницу.

Шта може да се очекује да ће учинити моћни и утицајни српски пријатељи у свету, а шта руководство Србије које је енергично стало иза Српске, председника Додика, премијера Вишковића и председника Скупштине Стевандића који су оптужени за државни удар, питање је на које су бројни говорници покушали да дају одговор на трибини у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Републике Српске у Београду.

И Српска и Србија су једнако угрожене

Политколог Ненад Кецмановић упозорава да је садашња ситуација дошла до тога да се за Републику Српску ради о бити или не бити. Протекторат је посегао за њеном демократски изабраном влашћу и њеним власништвом над јавним добрима.

Најзад, из Сарајева је расписана потерница за највишим руководством под оптужбом за државни удар. Додик је затражио помоћ глобално утицајних и моћних пријатеља у Израелу и Русији. Дакле питање је конкретно и ургентно: ако су Срби један те исти народ који живи на две обале Дрине, онда је једнако угрожена и Србија и шта треба и може још да се учини, пита се Кецмановић.

„Зашто је то ’још’ толико важно? Познато је да Запад и Бошњаци сматрају да је за покоравање Српске, кључна улога матице. Колико пута су баш преко Београда покушавали да неутралишу Додика? Једном су тражили да га Србија заузда, други пут да се Србија не меша преко Дрине, трећи пут да се Србија окрене директно против Додика. Истина је да без подршке матице, Српска не би ни настала ни опстала, па рачунају да, чим би се србија измакла, лако би било завршити са Републиком Српском“, наводи он.

Развлашћивање Републике Српске ће се убудуће радити преко Брисела

На Савету безбедности, једино су Француска и Велика Британија подржале Кристијана Шмита и по први пут смо имали ситуацију да представник САД не помене ни високог представника нити његову канцеларију (ОХР), наглашава Александар Врањеш. Ове две државе ипак су пристале на саопштење у коме се ни Шмит, нити ОХР не помињу.

Из тога што су Шмит и ОХР изостављени из заједничког саоипштења Савета безбедности, може се извући закључак да су им дани одбројани, међутим, то не значи да су одбројани и дани разним модалитетима и варијацијама међународне супервизије у БиХ, истиче Врањеш.

„Оно што је занимљиво је да ЕУ, на челу са Немачком и уз партнерство са Великом Британијом, изгледа граде нову политичку платформу за БиХ, коју условно можемо назвати ’бриселска супервизија’“, објашњава он.

Та супервизија се огледа у инсистирање на такозваној „владавини права“, што са њихове тачке гледишта значи привођење руководилаца Српске и њихово извођење пред суд, без осврта на позадину случаја – испада да они подржавају Шмита.

„Њихова интенција је да манифестују да је БиХ институционално способна да реши ову кризу, како би то био аргумент за отварање поглавља за преговоре. Никако им не одговара што се већ месец дана БиХ показује као неспособна, чиме у сумњу доводи свој кандидатски статус“, објашњава Врањеш.

Бошњачка коалиција позната као „Тројка“, прати упутства из Лондона, Берлина и Брисела да ће улога САД од сада бити другачија и да Вашингтон више није ослонац за пројекат централизације БиХ, тако да се фокус помера на европске интеграције као нову плкатформу за пренос надлежности са ентитета. Тако ће наводни „реформски“ захтеви заправо извршити даље развлашћивање Републике Српске и даљу централизацију БиХ.

Идуће четири године искористити за раздруживање

За универзитетског професора и дипломату Дарка Танасковића постојање устава Републике Српске може бити јак одбрамбени адут, али само ако ствари на политичком плану за њу повољно крену. То је, како каже, за сада крајње неизвесно, као и у некој каснијој фази тока процеса.

„Има подједнако разложних елемената и за песимизам и за оптимизам, премда се тренутно чини да је Бањалука, спољнополитички гледано, у дефанзиви. Оно што је њена највећа и најопаснија слабост јесте непостојање унутарсрпског јединства, штавише опредељивање дела српских политичких снага за колаборацију са онима који теже елиминисању највеће странке српског народа из политичког живота и одлучивања на нивоу БиХ, а ту устав Републике Српске није ни од какве помоћи“, наглашава Танасковић.

Република Српска нема другу опцију осим да усвајањем новог Устава врсти надлежности које су јој временом одузете да би се она утопила у унитарну БиХ. Стога је усвајање новог Устава Републике Српске и егзистенцијално и државотворно питање српског народа, мобјашњава историчар Александар Раковић.

„Државност Републике Српске, ако је сматрамо као континуитет, од државности Краљевине Србије, Краљевине Југославије, социјалистичке Југославије, знатно је старија од ове сецесионистичке творевине каква је БиХ. Оне се не могу упоредити у историјском контексту. И сада говоримо о новом уставу Републике Српске, који треба да устроји ново стање након намера руководства у Бањалуци да врати надлежности, али, дошли смо у ситуацији да разговарамо о томе како један историјски народ, са континуитетом и свешћу да има државност која сеже два века уназад, како уопште можемо да устројимо државу у оквиру сецесионистичке творевине зване БиХ“, каже Раковић.

Уређивање нових односа са БиХ тренутно је једина опција за Републику Српску и оно што је важно је да Српска по новом уставу има право на самоопредељење, а наредне четири године, колико траје мандат Доналда Трампа од изузетне су важности јер их треба искористити за раздруживање Републике Српске од БиХ, додаје он.

На трибини су говорили и некадашњи шефови југословенске дипломатије Владислав и Живадин Јовановић, политиколог Александар Павић, стручњак за међународне односе Срђан Перишић, новинар Небојша Малић, адвокат Горан Петронијевић и генерал Винко Пандуревић.