БЕЋКОВИЋ: Тешко је знати шта је нечовјечније – истрага живих или истрага мртвих!

Српски књижевник и академик Матија Бећковић сматра да је битно одржати сјећање у српској колективној свијести на усташки злочин над Србима у Пребиловцима у Другом свјетском рату, али и на злочин над њиховим костима у рату деведесетих.

Бећковић у интервјуу Срни истиче да је „тешко знати шта је било нечовечније – истрага живих или мртвих“.

„Битно је одржати сећање на Пребиловце зато што смо доживели ово што смо доживели. Што их се нисмо сећали и што смо их заборављали, што нисмо имали ниједно српско стратиште на којима су именовани они који су погубљени, на којима има гроба или храма да би се знало шта је ту било“, рекао је Бећковић.

Бећковић истиче да је за њега најпотреснији призор послије Другог свјетског рата било сахрањивање пребиловачких мученика 1991. године /коме је присуствовао/ односно сахрана на коју су пола вијека ти мученици чекали, како би се окончало њихово посмртно мучеништво.

„Кад су извађене из јама и изашле Сунцу на видело, опране и помиловане, пољубљене и опојане, био је то призор какав је небо ретко кад видело у својој историји. Састављене су главе и тела, раздвојени старци и младићи, жене и деца“, каже Бећковић.

Према његовим ријечима, „костотека“ на Пребиловачком пољу жутила се и мирисала као цвјетник, али и поред све апокалиптичности те слике „све је било честито и свечано и миломе Богу приступачно“.

„Биране су речи достојне тог чина, тражене оне за које смо веровали да би рекли они који су пола века провели у пребиловачким јамама. И све је најављивало наду и васкрсење“, каже Бећковић и подсјећа:

„Ускоро смо дочекали да чујемо како су ту костурницу минирали и како су те кости још једном убијене или, тачније, посјечене“.

Бећковић наводи да се „кост не може до краја уништити нити спепелити, те да је из пребиловачке разорене костурнице никао Храм Христовог васкрсења“. У храм се увијек уграђује честица моштију неког светитеља, а у храм пребиловачких мученика уграђене су мошти хиљаде мученика и светитеља.

„Те мошти нису мошти, него крила на којима је храм полетео у небо. Темељи су му и били на небу, а на земљу слети озарен лепотом и љубављу“, наглашава српски академик.

Долазећи у Пребиловце 1991. године, Бећковић је видио саобраћајни знак за Клепце, те је одмах питао за светог Вукашина из Клепаца, који је током мучења говорио једном од усташа: „Само ти дијете ради свој посао“.

„Нико није знао да ми каже ништа ни о њему нити о његовим сродницима. Они су сигурно већ били у Пребиловцима“, навео је академик.

Коментаришући називе херцеговачких мјеста, Бећковић је примијетио да се и прије него што су добили то име у Пребиловцима пребијало и убијало, а у Клепцима клало и клептало.

„Та имена нико није тако скупо платио, оправдао и посветио. Видите како се та места унапред зову“, рекао је Бећковић у интервјуу за Срну, поводом 74 године од злочина над Србима у Пребиловцима.

Тагови: Матија Бећковић, Пребиловци