Анђелковић: Српска је одраз виталне националне снаге чије време долази – зато мирни дочекајмо 2024.

КАКАВ је рат на истоку Европе који је сада у току?

То је сукоб исцрпљивања а не брзог маневрисања; сличан какав је био Први светски рат, а не Други, где су ствари неретко решаване на динамичном бојном пољу.

У питању је позициони обрачун између Руске Федерације и њених партнера, с једне стране и, на другој, Сједињених Америчких Држава и клијената те „империје“. Несрећна Украјина – доведена до тога превратничким методама и варањем народа – на геополитичкој шаховској табли је тек пуко топовско месо Вашингтона.

Остали његови пиони играју у крвавој представи посредно, шаљући оружје и новац (али и известан број професионалних војника лажно представљених као добровољци), док Кијев, уз то, навелико улаже „биолошке ресурсе“ своје нације.

Све то је нормално (иако је болно)!

Доба америчке глобалне хегемоније пролази а свака империја која се кроз историју нашла у тој фази, слепо је покушала да продужи рок трајања, изазивањем разноврсних сукоба и других проблема.

Нема ничега новог под капом небеском. Одлазеће силе у прошлости ништа добро по себе тако нису постизале. Уместо да успоре време – оне су га убрзавале. Али, не знајући шта друго, њихова „наследница“ нашег доба, иде истом стрампутицом, уз луду наду да ће овај пут бити другачије!

Срећом – неће! То јасно видимо и по развоју догађаја у вези са Украјином. Брод на коме се она налази заједно са западним ратним хушкачкима – тоне. Њени људски потенцијали су при крају. А спремност исцрпљеног Запада да индиректно учествује у рату – све је мања.

Тамошње елите увиђају да им се то не исплати, а народ из месеца у месец озбиљније негодује. Чак и у Америци, све веће је незадовољство због скупог украјинског подухвата. Умногоме, то подсећа на стање у Немачкој почетком 1918. године.

Други рајх није војно поражен (што је био случај са његовим нацистичким „потомком“ тј. Трећим рајхом у Другом светском рату). Није се то догодило током мега светског обрачуна који је покренуо 1914. Чак ни онда када је у новембру 1918. Берлин капитулирао, ниједан савезнички војник није стајао на немачком тлу. Напротив, Немци су и даље контролисали делове Француске и Белгије.

Велике битке вођене на западном фронту од 1915. до 1918. године, по правилу, завршавале су се тако што су Французи и Британци (од 1917. и Американци) имали знатно веће губитке од Немаца (обично 60-70 посто погинулих, рањених и несталих). Ипак, они психолошки нису издржали.

Код њих је дошло до друштвено-политичког слома, који је обесмислио даље деловање рањене али не још и урушене армије. Томе је свакако допринела свест грађана, али и политичара као и привредника, о неповољним економским трендовима. Али, ништа мање од тога, ту су биле и опаке последице које је то већ имало по животни стандард становништва.

У западним земљама живело се релативно нормално и у последњим месецима рата, док се немачка популација суочавала са све већом оскудицом и рестрикцијама чак и највиталнијег.

Да Немачка није поклекла и да је наставила рат, он би ипак, за годину-две дана, био окончан на њену штету и на бојном пољу. То је било неминовно!

Упорно пројектовање много већих материјалних и биолошких ресурса сила Антанте на војну сферу, резултирало би у некој тачки пуцањем немачког фронта и убрзаним сломом на бојном пољу.

Исто тако данас ствари стоје са Украјином. У Русији се, не условно, већ апсолутно, нормално живи. Тако је и у провинцији, а не само Москви или Санкт Петербургу.

Та земља и у ратним условима има привредни раст. Војска, упркос западној пропаганди, нема превелике губитке, а стабилно се повећава њен састав на основу прилива добровољаца. Све већа је и ратна производња у свим важним аспектима.

Када све то саберемо и одузмемо, али и надоградимо политичким процесима (јачање ЕУ деснице која сматра да амерички рат у Украјини штети Европи, предстојећи председнички избори у САД, раздор међу украјинским елитама), кристално је јасно је да се рат завршава, највероватније, већ средином 2024.

Како? Па – зар је то потребно и рећи? – руском победом и то, по свему судећи, без великих продора на пољу битке! Они су вишеструко скупи а непотребни.

Москва ће и без тога осигурати територије које су ушле у састав Руске Федерације али и дефинисање нових глобалних правила која ће бити прва фаза „легализације“ већ рођеног али још асиметричног мултиполаризма.

Тако ће бити трасиран пут да он у кратком року постане симетричан, те се пројектује и на оне зоне света где и даље Запад на челу са Вашингтоном има илузију да се ради о његовој недодирљивој сфери утицаја.

Тако смо стигли до Босне и Херцеговине и Републике Српске. Ради се о простору унутар онога што умишљени евроатлантски господари света сматрају својим двориштем, које због српског отпора нису стигли до краја да уреде по свом нахођењу. Српско „острво“ је једна од најслабијих карика у ономе што дрско доживљавају као своју неспорну зоном.

У нади да ће такво стање променити пре него што им у глобалним размерама време истекне, појачали су притисак на Бањалуку. Оно што је био дуготрајни рат исцрпљивања против ње, тако се претворило у хистеричну офанзиву. Али, ради се о нападу проређене и деморалисане „војске“ на добро утврђене и брањене српске линије.

То подсећа на последњу велику немачку офанзиву из марта-априла 1918, која је била катализатор слома Немачке.

Лажни високи представник, свестан сопствене немоћи, сумануто бесни. Ирационално покреће, унапред осуђен на пропаст, стаљинистички процес против Милорада Додика.

Они који на западу стоје иза „фелдмаршала“ Шмита, уводе санкције низу функционера РС.

Немачка против српског ентитета предузима акцију економске саботаже.

НАТО маскиран у мировне снаге позерски показује мишиће.

И шта ће тиме постићи? Ништа! Српска се смирено али одлучно – одупире. Додик не губи живце већ – прихватајући изазов мирнодопских агресора – наставља да им, у духу стратешке упорности, контрира.

Српско јединство не да није нарушено, већ је ојачано.

Република Српска, уз сва ограничења са којима се суочава, наставља економски да се развија брже од већине земаља региона.

У рату исцрпљивања између окупатора и народа Српске, те њених легитимних власти – предност је на страни последњих. Први не знају ни шта ће ни како ће у наредном периоду. По инерцији настављају оно што су почели, без шансе на успех. Други, бране своје, за то имају потенцијале и већ им се осмехује победа!

Тако ћемо, у ситуацији када српска страна има недодирљиву премоћ на терену, дочекати расплет на тзв. „источном фронту“. После тога ствари ће се стабилизовати и у БиХ, односно у вези са њом, и то у складу са изворним дејтонским споразумом. Наравно, ако је истински циљ оних који се куну у БиХ, да та државна заједница и даље постоји!

Она може да опстане само као конфедерација два ентитета и заједница три равноправна народа, којима припада све оно што је јасно одређено 1995. Срби су, упркос свему, и даље спремни на такав модел односа.

Ако они који снују о наметању централизоване БиХ и своје хегемоније у њој ни после украјинског расплета не схвате да је наступио сумрак за силе које су споља подржавале сарајевски антиуставни унитаризам – онда ништа. Босне и Херцеговине више неће бити а геополитичка архитектура тзв. Западног Балкана ће се радикално променити.

То неће бити наш избор већ одрживи одговор на туђу аутистичну ароганцију која нам је већ дојадила! И при томе неће бити великих турбуленција. За то не постоје потенцијали.

Они који су спремни да изазову сукобе за њих немају снагу, а ми смо опредељени за мир и у њему смо у стању да заштитимо своје интересе.

БиХ је конструкција саздана од кулиса која може да се одржи само добронамерним договором конститутивних народа. РС је одраз виталне националне снаге чије време у сваком погледу долази! Све то је геополитичка реалност а не израз пуких жеља. Зато мирно и задовољно, искрено вам то кажем, можемо да дочекамо 2024-ту!