АНЂЕЛКОВИЋ: МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА И САРАЈЕВО ЖЕЛЕ НОВООТОМАНСКИ ПОРЕДАК

Он је навео да хегемонија у БиХ још не постоји, али је била евидентна намјера бошњачке политичке елите да је током рата успостави и да послије рата модификацијама Дејтонског споразума дође до тог циља, а то значи да се из Сарајева управља БиХ уз мајоризацију и потпуну маргинализацију Срба и Хрвата.

“Уз помоћ једног дела међународне заједнице отпочела је промена Дејтонског споразума и отимање овлашћења ентитетима, пре свега Републици Српској која се с тим није слагала. Значи, није се ту радило ни о каквом мировном споразуму, већ о томе да оно за шта се сарајевска елита борила током рата буде Србима, па и Хрватима, наметнуто на други начин”, истакао је Анђелковић.

Подсјетивши да Устав БиХ, односно анекс Дејтонског споразума, не предвиђа многа тијела која сада постоје – од Суда до Тужилаштва, Анђелковић је нагласио да се “високи представник понаша као окупациони управник, подсећа на Бењамина Калаја, аустроугарског управника БиХ, на некаквог гувернера који мисли да се налази у колонији где може да ради шта хоће”.

“А када се неко понаша на колонијалан начин – онда се код великог дела грађана јавља фрустрација. И, наравно, страх да је све то у функцији бошњачке хегемоније. Међународна заједница и Сарајево само желе да успоставе неку врсту новоотоманског поретка, у коме би Срби и Хрвати били раја у модерном смислу”, рекао је Анђелковић за Радио Слободна Европа.

Он је констатовао да је високи представник многим својим мјерама ишао ка томе. “Поменуо бих само отимање војске и службе безбедности. Наравно да се држава може мењати. Устав није Богом дан, али се мора мењати на легитиман начин. А то у БиХ подразумева да за то мора постојати и сагласност Срба. Али не тако што се један народ или два народа прегласавају, као што се ради у Уставном суду где Бошњаци, уз помоћ међународних представника, прегласавају два друга народа и нешто им намећу”, нагласио је Анђелковић.

Да ли БиХ треба да буде централизована или њени енитети и народи треба да се разиђу, каже он, о томе треба да одлуче они сами и нико са стране нема право да врши мирнодопску агресију и да им нешто силом намеће, а то се баш дешава у БиХ.

Он је навео да се преко квазиграђанске приче намеће оно што је био бошњачки ратни циљ, а то је централизација БиХ. “То се не каже отворено, већ се прича о грађанским вредностима и државној заједници која треба да је посвећена свима онима који у њој живе. А заправо се нуди оно за шта се Сарајево борило током рата у БиХ – наметање централизације и наметање обавезе Србима да слушају оно што им се наређује из Сарајева”, указао је Анђелковић.

Он је нагласио да му смета намјера да се некоме нешто натура, а управо је та ситуација наметања у БиХ.

“Србима је током рата, а после мирнодопским средствима натурана унитарна БиХ, а БиХ као држава није постојала. Она је била део југословенске федерације, пре тога је та област била део Краљевине Југославије, раније је била део Отоманског царства, а после тога Хабзбуршке империје. У сваком случају, БиХ је створена као држава 1995 године. То што је неко 1992. насиљем прогласио независност изазвало је рат. То је резултирало многим несрећама у тој земљи да би 1995. године БиХ била конституисана као државна заједница.

Република Српска, која се помиње као држава, потписала је све то. Она је, истина, дала овлашћење СР Југославији, али се помиње у свим дејтонским документима тако да не можемо да причамо о БиХ пре Републике Српске. Напросто, БиХ може да постоји само као резултат договора два ентитета и три народа, и њихове воље да живе заједно”, закључио је Анђелковић.