АЛИЈА ХТЕО ДА ЖРТВУЈЕ СРЕБРЕНИЦУ, ПО САВЕТУ КЛИНТОНА: Зашто је истина о ратним сукобима на левој обали Дрине годинама намерно скривана
фото: З. Шапоњић
У сребреничко-Братуначком крају, на Петровдан, у једном од многих похода, који ће се затим континуирано настављати наредбом Насера Орића, најчешће на највеће православне празнике, на најбруталнији начин уморено је 69 Срба
Њих 22 је заробљено, а тела им никад нису пронађена. У овом крају, покрај Дрине, тако су у јулу 1995. године почели да тугују прво Срби за својим мртвима. Овај месец, после упада српских снага у Сребреницу, за светске силе постао је месец који означава „неписано и ексклузивно право“ само за муслиманске жртве из сребреничког краја.
Чињеница је да су у том ратном вихору, на левој обали Дрине, Орићеви бојовници побили више од 3.200 Срба, углавном цивила и нејачи. Ти, и такви факти, и даље су на маргини, не само политике, већ и правосуђа, и међународног и домаћег.
Бројка од „8.000 убијених Сребреничана у јулу 1995. године“, у светским круговима је одавно „закована“. Из стенограма до ког су својевремено дошле „Новости“, јасно се види да су Алија Изетбеговић и његов ратни командант Расим Делић, као и неки чланови Председништва БиХ, после пада Сребренице, тврдили да је у питању – „највише 3.000 побијених Сребреничана“.
– Муслиманска војска, у Сребреници, уочи њеног пада у јулу 1995. године, имала је више наоружања и муниције него читава Армија БиХ 1993. – стоје у стенограму, поред осталих, и ове Делићеве речи.
Била је Сребреница, записаће касније и многи Унпрофорови официри на терену, „пуна као шибица наоружања и технике“, који су у њу стизали у време док је, званично, била „заштићена зона УН“. Из исте те зоне чињени су многобројни злочини над Србима за које нико није одговарао, док су, у супротном случају, за страдање муслимана осуђени многи људи, од највиших војних, цивлних, полицијских званичника до обичних бораца.
Да је истина скривена далеко од очију светске јавности посведочио је аутору ових редова и ратни начелник полиције у Сребреници Хакија Мехољић, који је преминуо у Клиничком центру у Тузли у новембру прошле године, после тешког можданог удара. Међу реткима, имао је храбрости да проговори, прво у документарном филму „Издани град Сребреница“, а затим и у разговору за „Новости“.
Посведочио је о сусрету сребреничке делегације у Сарајеву са Алијом Изетбеговићем, септембра 1993, наглашавајући да је убрзо после емитовања тог филма добијао претње са свих страна. Потврдио нам је Мехољић сваку реч коју је претходно изговорио у том документарцу:
– Код Алије смо били у септембру 1993. године, о томе зна и српска војска, а нисмо отишли тек тако, већ у организацији Унпрофора, хеликоптером. Због те наше посете била су заустављена и борбена дејства око Сарајева. То је све сува истина, па сведочанства која сам дао, тада и у другим приликама, док је Алија још био жив, а никад их није оспорио, поуздана су да поузданија не могу бити – говорио нам је за живота Мехољић.
Никада неће, како нам је рекао, заборавити Изетбеговиће речи, после уобичајеног поздрава, које су му одзвањале у ушима.
– Имам понуду од Клинтона да се Сребреница жртвује – пренео нам је Мехољић Алијине речи, додавши да је затим рекао како ће бити поклано 5.000 муслимана и да ће уследити интервенција НАТО на српске снаге, свуда по Босни и Херцеговини.
Друга Алијина понуда, како је тврдио, била је замена Сребренице за Вогошћу.
– Рекли смо му да ми немамо право да одлучујемо у име народа ни о каквој замени територија – сведочио нам је овај Сребреничанин, који је отворио душу, јер, како је истицао, није могао да слуша лажи лажних муслиманских патриота, које су се тако ужасно односиле према сопственом народу.
Мехољић, коме су у рату настрадали готово сви најмилији, говорио је да је истина неопходна јер без ње нема будућности ни за Србе ни за Бошњаке.
ВРС ПРОПУШТАЛА КОНВОЈЕ УНХЦР
СРБИ су у јеку највећих страдања од Орићевих снага пропуштали конвоје са храном УНХЦР за муслимане у Сребреници. Да све буде како треба потрудила се Војска Републике Српске, а прве конвоје је, лично, испратио тадашњи командант Дринског корпуса ВРС генерал Миленко Живановић.
ОРИЋЕВА ЗЛОДЕЛА
ОСЛОБАЂАЈУЋЕ пресуде за Насера Орића, од Хага до Сарајева, који је био оптужен за злочине над Србима, за иоле упућеног у крвави рат у БиХ делују, у најмању руку, чудно. Још чудније је то што нико од Орићевих сабораца, укључујући и најближе сараднике, није одговарао због убистава, мучења, пљачкања и иживљавања над сопственим народом у Сребреници и околини, о чему је и Изетбеговићева тајна служба (АИД) прикупила обимну документацију.
ВУЛИН: У БиХ пет година ЋУТЕ
МИНИСТАР одбране Србије Александар Вулин критиковао је јуче власти БиХ због тога што нико није процесуиран за напад из 2015. године на тадашњег премијера Србије Александра Вучића у Сребреници.
– Нико није ухапшен ни осуђен, нико у службама Босне и Херцеговине није ни покушао да сазна имена налогодаваца и извршилаца. Нико од бошњачких политичара није се извинио или показао жаљење, ћутали су баш као што су мирно посматрали како руља напада премијера Србије – рекао је Вулин.
Џонсон
БРИТАНСКИ премијер Борис Џонсон позван је да се извини за чланак који је написао 1997. године о догађајима у Сребреници. Посланик лабуриста Тони Лојд, заједно са 30 посланика, затражио је ово због текста у листу Оттаwа Цитизен, у коме је Џонсон „ове муслимане“ описао као „не баш анђеле“.
Поточари
У ПОТОЧАРИМА је јуче одржана комеморација настрадалима у Сребреници у јулу 1995. Након интонирања химне БиХ, присутни су молитвом и минутом ћутања одали почаст настрадалима. У сакралном делу Меморијалног центра затим су сахрањени посмртни остаци девет идентификованих особа.
Због епидемиолошких мера комеморацији нису присуствувале стране делегације и дипломате.
КЉУЧНИ ДАТУМИ
16. јула 1995 Радована Караџића, тадашњег председника Републике Српске, и генерал-пуковника Ратка Младића Тужилаштво у Хагу оптужило је „за напад на заштићену зону Сребреница, који је почео 6. јула 1995. године“.
2. августа 2001. Хашки трибунал је на 46 година осудио генерала Радослава Крстића, ратног команданта Дринског корпуса ВРС, што је прва пресуда тог суда за геноцид.
19. априла 2004. казна генералу Крстићу смањена је за 11 година, а две трећине казне му истиче наредне године.
11. јула 2010. тадашњи председник Србије Борис Тадић био је на комеморацији у Поточарима.
11. јула 2015. на комеморацији је био тада председник Владе Србије Александар Вучић, који је, мучки, нападнут. За тај случај не само што нико није осуђен, већ није ни расветљен, мада је у Поточарима тога дана било разних „безбедњака“.
22. новембра 2017. Хашки трибунал (МКСЈ) је „због геноцида у Сребреници и злочина против човечности“ осудио генерала Младића на доживотну робију.
