Када су почетком ове године наши медији објавили делове докумената из Националног архива Велике Британије који садрже претходно необјављене чињенице о Сребреници, истицало се неколико кључних делова. На пример, у извештају Министарства одбране Велике Британије, од 11. јула 1995. године, наводи се следеће: „Недавни напади армије босанских Срба на Сребреницу су изазвани константним босанско-херцеговачким нападима у претходна три месеца на њихове руте снабдевања јужно од енклаве. Напади ове армије су готово сигурно покренути од стране локалног команданта и ми не мислимо да су део плана Пала да се прегази енклава.“
Важност овог навода лежи у томе што он, између осталог, представља (још један) доказ да, не да није било никаквог плана за извршавање „геноцида“ од стране Војске Републике Српске у Сребреници, већ није било никаквог претходног плана чак ни за заузимање читаве енклаве. А ако није било плана, онда нема доказа намере да се почини геноцид. Нећемо се сада бавити тиме да ли је оно што се десило у и око Сребренице у јулу 1995. представљало „геноцид“ или не. Ми сви овде знамо да га није било, и већ је много квалитетних радова на ту тему објављено. Оно што је корисно је да смо сада добили још један аргумент у прилог том нашем становишту, посредством званичне документације владе Велике Британије.
ПРЕЋУТАНА ИСТИНА
Још 2006. године сам објавио кратку књигу о дешавањима везаним за Сребреницу у јулу 1995, под насловом Забрањена истина о Сребреници: приручник заснован искључиво на страним изворима. Да видимо колико се, према њој, ово што је тек сад изашло на светлост дана поклапа са оним што је, на пример, објављено у једним важним западним новинама још 14. јула 1995. Угледни војни аналитичар лондонског Тајмса Мајкл Еванс пише следеће: „Постоје извештаји да је до 1.500 Срба учествовало у нападу на Сребреницу, али су обавештајни извори оценили да је главни напад извело око 200 људи, са пет тенкова. ‘Била је то операција прилично ниског нивоа, али из неког неразумљивог разлога, војници Владе БиХ нису пружили превелики отпор,’ рекао је један извор“.
Неколико година касније, 2002. године, Холандски институт за ратну документацију је објавио обимну студију везану за догађања у Сребреници. Ово је цитат из тог извештаја: „Гледајући уназад, нема индиција да је повећана активност ВРС у источној Босни почетком јула 1995. била усмерена на било шта друго осим на неутралисање сребреничке заштићене зоне и пресецање главног пута према Жепи. План кампање је сачињен другог јула. Напад је започео шестог јула. Био је толико успешан и наишао је на толико мало отпора да је увече деветог јула одлучено да се иде даље и види да ли је могуће заузети целу енклаву.“ Дакле, ове ствари што се сада објављују као велика новост су се још тада, у време самих догађаја или мало после тога, знале.
Знале су не само западне владе и обавештајне службе, већ и угледни масмедији, и то објављивали – пре него што је успостављена строга цензура. А ипак, упркос том почетном, истинитом извештавању неких западних медија, и упркос овим извештајима које тек сада читамо, а који су још тада били познати њиховим високим званичницима – Британци и њихови западни савезници су се опет понашали као да ништа од тога не знају. И тако се понашају и дан-данас. Дакле, треба поновити, ако треба, милион пута српским ушима – наше непријатеље истина апсолутно не занима. Кад нам они нешто кажу, то није комуникација на начин на који је ми схватамо, размена информација или покушај долажења до неке истине. Код њих су речи оружје, рат вођен другим средствима. Кад престану оружана дејства онда креће реторика, измишљени наративи, вербална агресија. И то се ради и дан-данас, од стране многих који нам се представљају као пријатељи. И неће се скоро променити. Британци су све ово знали, а 2015. године су ипак покушали да кроз Савет безбедности прогурају резолуцију која би Србе трајно обележила као геноцидан народ.
У новообјављеним британским документима постоје још неке важне појединости које су добиле мање публицитета. На пример, имамо недвосмислена признања британских владиних званичника да Сребреница није била демилитаризована, иако је по споразуму из маја 1993. године била договорена и потписана демилитаризација Сребренице. И чак је тада постојало једно размишљање у Министарству спољних послова Велике Британије, изречено у њиховим интерним дискусијама на дан ослобађања Сребренице 11. јула 1995 године, да српској страни треба понудити демилитаризацију Сребренице у замену за повлачење снага ВРС. Другим речима, понудили би нешто што је требало да ураде већ одавно, пре две године, а нису, у пуном очекивању да ће им српска страна овог пута поверовати и одрећи се већ добијеног, у замену за ново обећање стране која није испунила ни своја претходна обећања.
Знамо још и то, када је од стране УНПРОФОР-а спроведена изворна, назови демилитаризација 1993, да се „зажмурило на једно око“ и дозволило локалним муслиманским снагама да предају само застарело и неупотребљиво оружје а да без проблема задрже оно право. Као што се знало у то време, а што је касније објављено у сарајевским медијима у сведочењу ратног шефа полиције у Сребреници, Хакије Мехољића, да је Алији Изетбеговићу још у априлу 1993. Бил Клинтон ради изазивања НАТО интервенције нудио да „четничке снаге“ уђу у Сребреницу и изврше покољ пет хиљада муслимана. Дакле, ако неко тражи план – ево га. Изетбеговић је то касније демантовао – али је опште познато колико је његова реч вредела.
Уосталом, на терену је деловало да се све одвија управо у складу са таквим сценаријом, тј. планом. Између осталог, то објашњава зашто су се супериорне снаге Армије БиХ повукле пред пет тенкова – како извештава лондонски Тајмс – односно четири тенка, како се наводи у новообјављеним британским папирима, и једном четом ВРС. Око три-четири пута су биле јаче муслиманске снаге, а ипак су се, иако и супериорно наоружане, повукле, притом остављајући своју нејач „геноцидним“ Србима. Дакле, све се знало још пре скоро 25 година. Ипак, не треба тврдити да су новообјављени британски документи неважни.
ЧИЊЕНИЦЕ КАО КОНТРААРГУМЕНТИ
Нама су увек потребне све могуће чињенице као контрааргументи, одбрана од дипломатско-политичке и информативне агресије која се према нама врши и дан-данас. Одлука уставног суда БиХ о фактичком одузимању око 3,5 одсто територије Републици Српској је само још један вид агресије, рата вођеног другим, наизглед правним, а у суштини политичким средствима. Све се данас инструментализује: од људских, грађанских и уставних парава, до међународног права. Све је дозвољено у данашњој верзији тоталног рата, који се сада популарно назива хибридним.
Битан предуслов за успешну одбрану од хибридних агресија је овладавање информацијама и њихово правилно коришћење. Теже је одупрети се притисцима на дипломатским састанцима и форумима ако не располажемо свим чињеницама које су нам на располагању и не либимо се да их користимо, и иза затворених врата и јавно, утичући на јавно мњење, које опет врши утицај на политику. Уз то, ми још увек недовољно користимо могућност да у медијима пријатељских земаља, од којих су неке међу водећим светским силама данашњице, пласирамо чињенице. Чак не ни пропаганду, само чињенице које нам иду на руку – јер, да не иду, не би се толико против нас лагало. И да на основу тих чињеница допринесемо изградњи новог, истинитог наратива о прошлости, најпре оној ближој, на основу ког се може изградити нова, легитимнија политика водећих светских сила према нама и нашем региону.
Ево само једног примера у ком правцу треба мењати постојеће наративе. На пример, ми рат у БиХ 1992-1995. често великодушно квалификујемо као грађански рат. Међутим, то је био рат сецесије. Муслимански и хрватски лидери су, уз помоћ спољних фактора и нелегалног референдума, успели да насилно отцепе БиХ од Југославије. А ових дана Комшић – који Хрвате заправо и не представља – и млађи Изетбеговић прете свакоме ко чак и помисли да отцепи и најмањи део оне исте БиХ коју су они, односно њихови претходници, насилно отцепили од Југославије. Не треба штедети снаге у правилном именовању њихове политике, и политике чији су они настављачи. Јер, ни они не штеде снагу у лажном представљању себе као жртава, легалиста и демократа. А нису ништа од тога.
Јасно је шта је циљ такве политике: да се Срби сведу на најмању могућу меру унутар авнојевских енклава, да би нас затим полако угушили на разне начине, чак и без ратних дејстава. Видимо шта је судбина Срба у Федерацији БиХ. Тамо где нема српске државе ускоро нестане и Срба, или су сведени на статистичку грешку и потпуно обесправљени. Као и у Словенији, којој је Србија великодушно уступила Комерцијалну банку ових дана. Срби су значајна мањина у Словенији, али никако не могу да добију статус националне мањине који уживају неке друге. А ипак се Словенија упорно нашој јавности представља као некакав „пријатељ“. Дакле, можемо очекивати да се тај непријатељски однос према Србима, који су једини успели да направе суверену заједничку државу на овом простору, настави, па и појача.
Према томе, сваки делић истине који нам буде на располагању, сваки документ, попут ових британских, који показује да смо све време говорили истину о догађајима на овим просторима, поготово током последњих деценија, користиће нам. Да можемо отворено, аргументовано да кажемо – не можете више да нам продајете рог за свећу, не можете на основу свесних лажи да од нас изнудите нове уступке. Добро је што су ови документи објављени, без обзира што нам не доносе ништа што се одавно није знало.
Неће њихово објављивање променити ни једну хашку пресуду, наравно, јер то и није прави суд. Међутим, доћи ће и то време, када ће се преиспитати и рад хашког трибунала – осим ако снаге које су га основале не изазову општи рат, чије је семе посејано управо на нашем простору 1990-их. Доћи ће до историјске ревизије, основаће се, ако не нови трибунали, а онда бар комисије, и све ће изнова бити стављено под лупу. Испитаће се, између осталог, и чиме је то Медлин Олбрајт у августу 1995. године махала у Савету безбедности УН, тврдећи да су то сателитски снимци који доказују постојање масовних гробница око Сребренице.
Шта је са тим сателитским снимцима? Они су тада стављени под кључ, за следећих 30 до 50 година. Зашто су и даље под кључем, ако је све доказано, ако су донесене пресуде да је било геноцида у Сребреници? Зашто целом свету не покажу те снимке, да докажу да су у праву? Писаће се томови о времену када је лаж не само победила истину већ постала и институционализована. Да се тако нешто не би поновило. Да би то време дошло, међутим, потребно је да и ми урадимо свој део.
Писана верзија излагања на трибини под називом „Република Српска у светлу нових чињеница о грађанском рату у БиХ“, одржаној 27. фебруара 2020. у Прес центру УНС-а у Београду.
Насловна фотографија: Анадолија
Извор Sveosrpskoj.com
