Породица Дашић са монахињом Ирином (Фото Ж. Ракочевић)

Колутови бодљикаве жице деле лепо Метохијско поље. Гвоздену капију, заправо метални оквир испуњен мрежом, отвара косовски полицајац и узима личну карту. С једне стране плодно поље, с друге мир, црква, док између живине шета паун. Манастир Будисавци код Клине, метох Пећке патријаршије, црквица са живописом из доба великог обновитеља патријарха Макарија Соколовића. Ред опеке и сиге, мале димензије, а унутра портрет патријарха, који држи ову црквицу мало уморан, погнут пред Богом, или можда више пред приликама у којима се нашао, и у којима је обнављао ову светињу. За разлику од већине верских и стамбених објеката овог простора, око Будисаваца нема зида, нема одвојености од спољњег света, јер се све природно уклопило у овај крајолик.

Из те отворености изашао је у јуну 1999. године јеромонах Стефан Пурић да купи хлеб, и нестао. Друштво му је правио учитељ Вујадин Вујовић, и нестао. Потом је нестало село, и сва села у овом делу Метохије. Куће, имања, бунари, људи, мале локалне историје и посебности, воћњаци и јазови из којих је текла вода, зарасли су и затрпани. Цела судбина овог краја сместила се на неколико стотина метара Макаријеве цркве, стала је у душе и љубав њених неколико становника.

Све се свело на малу, наизглед изгубљену тачку изолованих људи. Шта је њих задржало овде? Старице, чији су прсти криви од тешког рада и обраде земље, не размишљају о томе. Оне немају свест да су урадиле нешто важно, али имају радост, да свако лице које пређе њихов сиротињски праг дочекају осмехом, и то осмехом родитеља. А правом родитељу ништа није потребно, он се не жали, нема никаквих проблема, и од свега су му важнији они који му долазе. Монахиње из Будисаваца постале су истински родитељи овог краја, за све оне који се овде враћају. Оне, колико могу, помажу у свим ограничењима повратничког живота.

– Сад ћу ја да позовем Дејана, чекаће вас поред моста на Дриму – каже монахиња Матрона док објашњава како да се дође до села Рудице. Зна свако дете у њему, набраја и осмехује се, зна кад долазе и зна шта им треба. Дејан је бициклом дошао, само подиже руку и ми га пратимо између зидова. Десет година је прошло откако се овде вратио део српског становништва. Дански савет за избеглице изградио је типске кућице, УНДП је обезбедио храну за шест месеци, а онда су помагали Канцеларија за Косово и Метохију, манастир Високи Дечани и појединци који не заборављају овај тихи свет. За оне који стално живе, монахиња др Ирина Петровић из организације „Свети Јован Милостиви”, која ради при Епархији рашко-призренској, донела је новчану помоћ сакупљену у Америци и Епархији западноамеричкој. У кући Дашића је живо и радно.

– Нико овде и не помишља да продаје земљу, имамо 125 хектара. Албанци нису питали колико кошта, али кад су видели да не продајемо, више не долазе – каже Дејан Дашић.

Тих и одмерен, са помиреношћу прича како му је страдао отац Душан, који још није пронађен.

– Кажу нам Албанци да се не надамо – убијен је. Знамо ми то, 20 година је прошло. Речено нам је кад смо се вратили „отворите добро очи, ту су вам родитељи”, па смо шетали и гледали. Била је једна црвена крпа и нешто што је личило на гробницу. Ми ништа нисмо смели да дирамо, позвали смо да провере. Копали су и ништа нису нашли. Ето, сви кажу ту су негде – каже наш саговорник.

Говори са потпуном помиреношћу, да се ту негде око њих налази седам гробова ближњих који никоме ништа нису урадили и који су бринули о Албанцима током сукоба. Природност човека који живи на својој земљи довела је његово трпљење на готово савршен ниво. На исти начин говори да му је аутомобил крушевачких регистарских ознака поклонио таст, да децу и породицу може да води до лекара и за основне потребе Осојана и Косовске Митровице.

– Прошле године су ми на паркингу у Клини поломили штоп светла и нечим учукали кола, па више не идем тамо колима – прича без љутње и осуде, док му се деца Симона и Миљан врзмају око ногу.

Сеје два хектара пшенице, два кукуруза, хектар и по детелине, косачица би му, каже, решила проблем да не тражи од других, јер сви држе стоку, а он би обновио стадо оваца.

У расељеништву су се селили од куће до куће, од Краљева до Велике Дренове и тај период у животу описују реченицом: „Не поновило се!” Али се Дејану надомак Велике Дренове десила једна од најважнијих ствари у животу, тамо је упознао садашњу супругу, која је одлучила да дође у Рудице. Магдалина, због љубави, није имала дилему ни страх да се из своје Љубаве код Крушевца упути са супругом у Рудице. Недостаје им много ситница, мале помоћи и локалне бриге, али су на своме. Живе са истом скромношћу и трпељивошћу као и Манастир Будисавци, из чије се простоте и сиротињског примера развило и ово повратничко село. У њему живи двадесет двоје људи, са осморо деце, којима би требало помоћи, јер њихов опстанак значи наду да живот и одлучност могу да победе зло и репресију.