Две планине, обе најлепше, остадоше без Михаила Ћуповића, свог песничког оца
ЗГОДАН ДАН ЗА ЗАДЊИ РОЂЕНДАН
– ПОНЕКА његова песма толико је лепа и једноставна, да се просто чини да је није срочио и забележио, већ убрао на неком дрвету или ливади, као зрео плод или чудесни цвет. Певао је онако како су га училе његове две велике учитељице: планина и реке… – написао је Добрица Ерић о стваралаштву Михаила Ћуповића, песника Златибора, Таре и Мокре Горе.
Његов стих, углавном римован, био је пун изненађења и духовитог контраста. Такав је био и његов последњи чин: уместо на Књижевној вечери у Библиотеци у Чајетини, названој “Седамдесет година трајања”, заказаној за 13.септембар, Ћуповић је своје поштоваоце и пријатеље баш изненадио: окупио их је на – комеморацији и сахрани.
Умро је – дан раније.
Сахрањен – на свој рођендан.
Само месец дана раније, средином августа, Михаило Ћуповић био је гост на слављу поводом јубилеја сликара Златибора, Боже Ковачевића: велики уметник славио је 70 година живота, 50 година сликања, 25 година галерије…
– Нас двојица – 140 година! – рекао је, тада, у својој беседи, Ћупо. – Измак,о ми Божо месец дана… Старији, па све морам да га слушам и ћутим. Да вам се пожалим: иако је знао одговор, Божо ме питао – “Ћупо, и ти седамдесет?” Ја му потврдим, а он ће: “И ти преполови!”
Од Ћупове “друге половине живота” – ништа. Смрћу – само је преполовио оних 140 година живота сликара и песника. Божи Ковачевићу, који ће, даље, морати сам, без песника Златибора, остали стихови са почетка Ћупове беседе. “Размишљајући како би се речју могао описати Златибор – смислих:
На злато мора доћи златно,
ал, рекох себи
што се мучиш Ћупо,
то Божо лепше ставља на платно.
На крају, песник као да је аманет оставио сликару:
Божидару, Божуру, Божику,
да нам и за сто година насликаш слику!
У тих сто година, сигурно је, живеће и многе Ћуповићеве песме. Написао је десетак збирки стихова за децу, шест драма и монодрама “за децу и одрасле”, једну еколошку бајку…
Његова је, а због присутности и популарности у музици и народу – готово да се сматра “народном”, песма – “Златиборе, питај Тару, да ли памти љубав стару”. Када му је дојадило “својатање” његових стихова, одлучио је да у јавност “пусти” пародију на своју најчувенију песму:
“Златиборе, питај Тару, ,оће л, неко бабу стару?
Тара њему одговара – шта ће коме баба стара!”
– Ма, то сам ја онако написао, више реда ради…- рекао Ћупо за своју пародију. – Волим ја и Тару и Златибор, поготово моју Мокру Гору, али је, бар како памтим, најлепша qубав поред реке. Ево и зашто:
Наоколо све у неком бљеску
Месец реку чудном бојом жари,
Док нас двоје лежимо на песку,
Њена рука по мени сплавари.
Да ли љуби или можда баје,
Те ме тако поред реке опи,
Да ли растем или ме нестаје,
Ко у небо да узлети птица,
Ја је пијем, она мене попи
И постадох њена понорница
Да жуборим низ долине меке,
Ма, најлепша је љубав поред реке.
ИМА ЛИ ВРЕМЕНА?
– Могао би и о мени нешто да напишеш! – обратио се Михаило Ћуповић аутору овог текста, на прослави јубилеја Боже Ковачевића.
– Могао бих, радо!
– Нећемо сада, сада пиши о Божу, има времена, доћи ћеш ти и на мој седамдесети рођендан…
ПИСМО ГОСПОДЈИ ЕВРОПИ
Господјо Европо, зашто се
На мене тако сурва?
Јесте да си женског рода, али
Немој да будеш курва!
Зашто на мене гледаш као на
Обичног црва?
Ти имаш цео хлеб, а мени само
Мрва!
Знам – ти живиш раскошно, све ти је
Равно.
Могу ја и гладан. Али живећу
Усправно!
Зашто се играш мукама
Мојим?
Моја колена нису да клечим,
Него да усправно стојим!
Зарђаће гвожђурија са којом ми
Претиш.
Уместо да смо заједно, ти ми
Се светиш!
Уместо да далеко гледаш, ти
Кратко видиш,
Шта ћемо, госпођо Европо,
када се постидиш?
Ево, господјо Европо, ја ћу ти
Рећи:
Праштам ја, праштам, јер мали су
Често од великих већи!
Михаило ЋУПОВИЋ
