ЗАТВОРСКИ ДАНИ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА: Гасио се окован у самици

29.04.2015.

Кад су се 2. децембра 1914. године на сарајевској железничкој станици нашли у специјалном вагону воза са навученим завесама на прозорима и везани ланцима за седишта, Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић нису имали илузија да су кренули на пут у једном правцу. Тројицу главних атентатора на Франца Фердинанда чекале су ледене ћелије војног затвора у Терезину у Чешкој где ће оставити кости: Грабеж и Чабриновић ће умрети 1916, док ће их Принцип наџивети две године.

О Принциповом боравку у затвору постоје само посредна сведочења, али сва она наводе на закључак да је младић робијашке дане проводио у патњи, мучен тешком болешћу и суровим затворским условима.

Луиди Позек, из истарског градића Савудрија који је због организовања демонстарција железничара у Грацу осуђен на четири године и послат у Терезин на издржавање казне, тамо је неколико пута видео Принципа.
Први пут га је срео у затворској амбуланти и кад је упитао лекара „ко је овај измасакрирани и до смрти измучени младић“, добио је одговор:

– То ти је земљак Гаврило Принцип!

Изненађен и збуњен Позек је напустио амбуланту, а сви напори да ступи у контакт са Гаврилом су пропали. Међутим , поздрављао га је преко лекара који му је пренео Принципову поруку како му је тешко што не може да с њим разговара. Видеће га још неколико пута, а 1917. године када су измученог Гаврила износили из затворске амбуланте он му се опрезно приближио и шапнуо:

„Ја сам твој земљак..“

Према Позековом сведочењу, Гаврило је био у тако тешком стању да је само прозборио неколико неразумљивих речи.

– Био је живи леш, са не више од 30 килограма!

Преко његовог и сведочанства лекара који су га лечили могуће је реконструисати пакао који је у Терезину преживљавао Принцип, док 28. априла 1918. није занавек склопио очи.

Фото: С. Гарић

Робијао је тешко болестан и окован у мрачној самици, храну која је осталим затвореницима дељена сваки трећи дан Принцип је добијао са још два закашњења, мучен је, пребијан и понижаван. Како је причао Позек, мучили су га и тако што је стављан у буре у чије даске су били закуцани ексери који су се,  док су га у њему котрљали, забадали у његово тело већ увелико начето туберкулозом.

Принципа је обилазило неколико лекара, а најупечатљивија сведочанства оставиће двојица: др Мартин Папенхајм и А. Марш, док ће му се у затвору највише наћи лекар пореклом Јеврејин, и сам осуђеник, који му је знао донети мало боље хране коју је добијао од куће. Он је заједно са још једним лекаром и ампутирао Принципову леву руку, поједену туберкулозом.

Владимир Дедијер у другом тому књиге „Сарајево 1914″ наводи сећања др Марша која је он објавио 1936. године.

“ Када сам у лето 1916. године почео лечити Принципа на хируршком одељењу гарнизонске болнице у Терезину, он је већ био кандидат смрти, живи леш: његово до костију сасушено тело покривале су многе туберкулозне ране величине тањира…Упркос строгој забрани ма каквог разговора са њим, ја сам ипак за време лечења нашао више пута прилике да с њим разговорам краће време. Њему самоме који није смео да пише, чита, нити да ма с ким говори, било је право олакшање када је бар с неким могао да поразговара… У разговору са мном он никад није жалио оно што је учинио..На цртама његовог лица почивала је готово свечана озбиљност: очи, које су дубоко лежале у својим дубинама, изгубиле су сјај и пламен, и оне би засјале на тренутак кад би почео да говори о ослобођењу народа. предан стрпљиво својој судбини, он се опростио од свих земаљских ствари и свој скори конац очекивао је са стоичком мирноћом…“

Бечки психијатар др Мартин Папенхајм посетио је Принципа четири пута и стенографисао је њихове разговоре, који су касније дешифровани и објављени нередиговани у изворном облику.

Принцип је др Папенхајму признао и да је у јануару 1916. године покушао самоубиство – намеравао је да се обеси пешкиром, али није успео. Врло је индикативан докторов запис после првог сусрета са Гаврилом :
„У самици врло рђаво, без књига, ничега за читање…навикнут да увек чита, највише пати због тога што не може да чита. Спава највише четири сата ноћу. Сања много, лепе снове. О животу, о љубави, не немирне. Мисли о свему, нарочито о односима у отаџбини. Једну трагичну ствар је чуо, да Србија не постоји…био је идеалист човек, хтео је да освети народ. Мотиви, освета, љубав…“

О српском народу и порушеним идеалима говориће доктору кад га је посетио у болници у мају 1916, а о том сусрету остаће запис у Папенхајмовој бележници“ „…нема више никакве наде у свој живот. не постоји ништа за њега у шта би се могао надати. Живот изгубљен…“

Изгубио га је непуне две године касније, а званични подаци из смртовнице кажу да је умро 28. априла 1918. године, у 6.30 после подне, у соби 33 затвореног дела терезинске болнице број 13 од туберкулозе костију. Седам месеци пре него што ће се остварити његова визија о рођењу Југославије, за коју је пострадао.

Сахрањен тајно

Принцип је сахрањен исте ноћи на месном католичком гробљу. У већ ископан и необележен гроб спустила су га четири аустроугарска војника са заветом да ћуте о томе где се гроб налази. Међутим, један од њих пореклом Чех, начинио је скицу гроба која ће му послужити да га после рата нађе. Франтишек Лебл, како се звао, отишао је и по скици нашао гроб и на њега поставио чешку заставу. Гаврилови посмртни остаци су ексхумирани 1920. године, пренети у Сарајево где су привремено сахрањени док није изграђена Капела Видовданских хероја где и данас почивају његове и кости осталих младобосанаца.

Сви враћени у Босну, осим Принципа

Септембра 1917. године је одлучено да се преживели из оба затвора, оног у Терезину (Чешка) и Мелерсдорфу (Аустрија) – то су били Гаврило Принцип, Иво Крањчевић, Цвијан Стјепановић, Цветко Поповић, Васа Чубриловић и Бранко Загорац – пошаљу назад у Босну, тачније у зенички затвор. Сви су пребачени, осим Принципа.