ЖАО МУ ВОЛОВА, А ТЕК ЉУДИ: Не може Илија чуду да се начуди, из обести му изрешетали стадо волова

04.11.2016.

Фото: Д. Карадаревић

Сред бескрајних пашњака златиборских, под Чиготом, небо је строго, не знаш `оће ли зачас на снег да премане. Илија Љубојевић (70) гужва капу, на својих седамдесет додаје још две хиљаде, као своје. Да све ово боље схвати. Жао му волова. А тек људи! Шта ли је иксана наћерало да сачмаром пуца у стадо? Зна тек шта је својим очима вид`о, а `вако је било: неки је ауто прош`о путем, онда се чуло пет – шест пуцњева. Виђех волове како трче ка чобаници од сачме ко решета покидани. Бољец се са својих тону и кусур преврну к`о сламка…

Не може Илија чуду да се начуди. Зађевица са људима нема, то мора бити неки п`јан и луд кад у волове пуца.

Фото: Д. Карадаревић

– Полиција тражи ко је, ја не знам. А волови, ова четворица, пуни су сачме. Муче се. Под нож, данас, и то ти је… – жалостан је и немиран стари Златиборац – Сваког поименце, по шари, покрету и „гласу“ знам. Како и не би човече!? Дечачић сам био, пастир златиборски, спрам њих к`о шака јада кад почесмо да другујемо. Ма више су грдосије мене чувале, но ја њих. Тако нам шездесет лета промаче и право да речем, за друго ти и не знам. Види тамо сред Међег Дола: то су Бољец, Шароња, Златко и Ћетко. Оно што је са њима било, било није од кад је врана поцрњела! Е зато ми данас четворица лепотана под нож иду…

Сваки поименце од ових Илијиних, а 70 „сименталаца“ има, познају га.

– Кад ауто упалим у Сирогојну, они разазнају овде у долу, километрима далеко. Па се радују. Траже своје, ја им дам, па лепо другујемо – говори Илија.

И златиборски бескрај за себе прича. Илија сад своје чобане има. И у најму 400 хектара пашњака! Сила је Илија, кажу људи. Па кад је тако и кад је лако, што сваки не постане ја? То се Илија пита.

Уздише, пукће, па се смири. Данас је такав дан. Сеоба се спрема преко ових брда, зимска. Не знају ни он, ни чобани његови, од посла ђе ће им душа. Од априла су уз стоку на пашњацима. Ево до сад, до мраза.

Фото: Д. Карадаревић

– Е то је живот. Под небом ведрим и тмурним, дани и ноћи теку, па о свему имаш времена добро да мислиш. Сад се мора назад, у штале – командује газда Илија – Сви у Сирогојно, а Бољец, Шароња, Златко и Ћетко, ту да остану…

Прилази Илија нагрђеним грдосијама. Каже добрице су то. Не зна што их се људи понекад плаше. Милује сваког, нешто им прича. Каже, било је да удари гром. Било је да се у потоку сломе и да болес` покоси. Али да у волове пуцају, то никад није.

Опрашта се Илија, одуговлачи, како год да окренеш, усуд је ових лепотана исти и шта више да се чека…

Сила говеда са околних брда сјати се зачас у Међем долу. Крда на окупу, као живо море сред Златибора ускомешано. Потераше их Илија и његови чобани, поче све да се повлачи ка селу, као осека. Сеоба је с пашњака.

И тако ће шест сати ногу пред ногу, преко брда и долина у топло.

Читав сат је прошао кад несташе из видокруга. Поље оста пусто.

Само Бољец, Шароња, Златко и Ћетко осташе. Ту чекају крај, у чуду, очију к`о топовста ђулад, дозивају стадо, чини се проговориће…

Неко ће по договору, пре мрака по њих доћи. Биће и за Илијин џеп и за нечији стомак. Увек је исто са животињама, добрим, увек.

– Кад си цео век уз њих к`о ја, заволиш их. Са људима је другачије. Неке заволиш, а друге још честито упозн`о ниси, а ето те, већ се упињеш само да их не замрзиш как`и су наопаки. О ономе што ми је волове нагрдио мислим, „млого је љуцкије“ да га не мрзим –  звоне Илијине речи изговорене на растанку у Међем долу, ту где је било оно што било није, од кад је врана поцрњела.