ЖАНА ТАЉ, ЋЕРКА МИХАИЛА ТАЉА, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Дуго гледам како Кустурица смело брани моралне и духовне принципе које Запад покушава да избрише!
Убијао је цигарете, и пушио три кутије “Кента“ дневно, свирао клавир, говорио седам језика, велемајстор постао у тринаестој години, у математици био толико добар да је бројао до бесконачности, и то два пута, а када је победио Фишера, рекао је:-Боби, ку-ку!, после чега је Боби заплакао.
Био је осми шампион света, тада најмлађи, одиграо више од три хиљаде турнирских партија, и када му је Спаски казао:- Миша, тако се не игра!, одговорио је:- Знам, али ја тако желим да играм!
Михаил Таљ, шаховски ванземаљац, коме су лекари говорили да му је преостала још само година живота, преживео је још четрдесет, бежао је из болнице и стизао на турнире, жалећи што у једној партији не може да оствари бар четири мата.
По Београду се причало да овај чаробњак из Риге, и Корчнојева ноћна мора, противнике у току партије приморава да замишљају голе жене.
Једном је играо против једанаест најбољих шахиста планете, и то везаних очију, и остварио десет победа.
У Цириху је 1959. играо симултанку на 38 табли, и на крају исписао потезе свих партија, овај шаховски геније, коме је учитељ Саша Кобленц, говорио: – играј, Миша, своју игру!, упоређиван је са Њутном и Теслом, био је човек невероватне меморије и , по казивању Милунке Лазаревић, за ноћ је читао две књиге а “Доктора Живага“ знао напамет.
На београдском Природно-математичком факултету студенти су га питали: – колико је 5 354 помножено са 3 653.
Матирао их је у три секунде, а они га после носили на рукама, док им је он узвраћао:- моја глава је пуна сунчеве светлости!
Миша Таљ је унео метафизику у шах, боем, и уметник у души, пријатељ Висоцког, био је инспирација и великом Сорескуу, који је певао:- ја повлачим један бели дан, он повлачи једну црну ноћ!
Он је дисао шах и није марио за ловорове венце, оне велике, оковратне од којих је један такав Ботвиник дао женама за супу.
Живео је педесетпет година, умро на Видовдан 1992, а месец дана пре тога одиграо је последњу званичну партију.
Његова кћерка Жана, говори:- тата је само два дана провео у првом разреду, кад су видели шта зна, одмах су га пребацили у трећи!
Лазовић:
Шта Вам је сад пред очима кад помислите на њега?
Таљ:
То је веома тешко објаснити. Он није само испред мојих очију … Чујем тихо куцање на шаховској табли када се пробудим.
Тата, када је био код куће, а не на турнирима, скоро није устајао од шаховске табле. Могао је паралелно да гледа ТВ, чита, разговара телефоном, грлио ме је, учиио са мном лекције и причао. Чак је понекад и јео на табли. Због тога, онај тихи „тук-тук“, тако топли и пријатни – увек прати моје сећање на њега.
Он је и сада са мном. Стално.
Тата је за мене нека врста нествареног извора топлоте и светлости. То је нешто чврсто, као зид. Непогрешиво … Оно што увек штити, подржава и увек саветује најтачније.
Тата је готово имао дар видовњака.
И уједно, тата је за мене нешто изненађујуће љубазно, мекано, са невероватним смислом за хумор.
Буквално, зрачио је добротом.
Лазовић:
Ви личите на њега, али ко је данас Жана Таљ?
Таљ:
Никада нисам волела да причам о себи, увек сам била више заинтересована да слушам друге. И пуно сам стидљива, од детињства још.
Али, ето, вратила сам се кући, у Русију, након много година живота у Немачкој.
Одвели су ме тамо када сам имала 15 година. Била сам талентовани млади студент на Конзерваторијуму у Келну.
Признајем да нисам желела да идем тамо. Чак и кад смо мислили да је то само на неколико година, због студија. Једноставно, нисам хтела … срце ми се ломило!
Али, онда је тата умро, моја домовина се распарчала, Летонија је полудела, одузели су нам стан … и тамо нисмо могли да се вратимо. Никоме нисмо требали, ни у Русији а ни у Летонији. И било је врло опасно.
Тата је био за очување Савеза, а људи који нису одобравали његова гледишта дошли су тада на власт.
Радила сам шта сам могла и стекла позоришно и вокално образовање. Завршила сам и полицијску академију и ушла у савезну криминалистичку агенцију. И то из апсолутно идеалистичких разлога – хтела сам да очистим свет од криминалаца. Али, срећом, у последњем тренутку, напустила сам то и кренула другим путем.
Затим сам радила многе послове : била десна руке управника продавнице, радила сам на психијатријској телефонској помоћи, и на крају отишла у позориште, где сам провела 5 година.
У једном часу, изнашла сам могућност, и вратила се у Ригу … мислећи да се враћам у родну Ригу.
Али, грдно сам се преварила. Осим мојих родних улица, које сваке године постају прозападне и туђе, у Риги ништа није остало од моје родне Риге. Наш менталитет је нестао … Западна хладноћа и отуђеност су дошли. И, нажалост, русофобија.
И многи рускоговорећи људи су се предали такозваном “европејству“.
А 2014. почео је пакао.
Проблеми су настали због моје проруске позиције, и одлучила сам да одем у праву домовину, у Русију.
Испоштовала сам сва правила, према програму повратка сународника. Без предности, без попустљивости, прошла сам кроз сву непријатну, двогодишњу процедуру. И ја сам сада руски држављанин … и све ово је било вредно таквог тестирања.
Сад желим да наставити посао који сам започела у Риги.
У Русији сам недавно направила фондацију „Вдохновение„.
Желим да стварам и организујем праве фестивале. Не само шаховске, већ и уметничке.
На крају крајева, тата није био само сјајан шахиста. Био је професор књижевности, филолог, новинар, обожавао је читање, свирао клавир. А за мене је живот – уметност и креативност, књижевност, новинарство и музика. Поред политике и аналитике . ( смеје се!)
Желим фестивале за све људе, посебно за младе. И волела бих да допринесем подизању нивоа културе и образовања млађе генерације. Да, и одраслих.
Можда једном направимо и школу, а назваћемо је татиним именом,, где ће талентована деца моћи играти шах и бавити се креативним радом. Можда једном такве фестивале одржим не само у Русији, већ и у пријатељским земљама …
Имам пуно планова, сада сам на почетку, све је врло, врло тешко. Али, верујем … Ја сам непоправљиви оптимиста.
Лазовић:
Шта је за Вас све био Миша Таљ?
Таљ:
Тата је за мене био само ПАПА. Невероватан тата. Никад се нисам осјећала као кћер познатог шахисте, иако сам од раног детињства ишла са њим на све турнире, и тако све док нисам пошла у школу. Али, била сам срећна што имам таквог тату. Јер, тако бринути о мени, с толико љубави, а он тако талентован, то је невероватно. Са њим се никад нисам осећла као дете, увек смо говорили равноправно. Читали смо заједно, разговарали о свему, чак и о догађајима у свету.
Ми смо се често разумели и без речи … Један поглед био је довољан да све буде јасно.
Са татом сам чак и боловала, и мени је било само важно да он легне поред мене на софи, са обавезним новинама у руци, одмах би постала смирена, и престало би све што ме је болело.
Лазовић:
Његову игру су упоређивали са музиком?
Таљ:
Многи су веровали да је био Моцарт. Неки су га упоређивали са Гершвином.
Али, ја у њему видим Рахмањинова … понекад је љубазан, тих, инспиративан, тако креативан и изненађујуће леп у потезу. Затим, страствен, напет и непоправљив. И одједном долази тај моћни талас, који је неочекиван за противника у одлучујућем тренутку.
Али, његова игра, као и читав његов живот, прожети су Љубављу.
За шах, за забаву … за фигуре. Имао је пун живот, а све то има причу.
Тата је био последњи романтичар … као Рахманинов. После њега, тога више није било.
Можда није случајно што је Рахманинов био његов омиљени композитор.
Лазовић:
Срби се још сећају великог Таља, дочекивали су га и испраћали као најрођенијег…?!
Таљ:
И тата је волео Србију, веома.
Не бојим се да кажем и да је Србија за њега била нешто најрођеније. Не само зато што је шах тада био популаран код вас, већ зато што је отац осетио ту људску топлину, тај срдачни менталитет.
То је била та духовна веза, сродство између вашег народа и мога оца.
Тата је савршено владао српским језиком. Понекад је и код куће говорио српски. Причао ми је неке приче на вашем језику.
И сваки одлазак у Србију за њега је био одмор и празник.
Мало је вероватно да је у некој другој земљи имао толико пријатеља.
Ви сте, једноставно, такав народ, и вас је немогуће не волети.
Лазовић:
И Кустурица је уплетен у ваше стваралаштво?
Таљ:
Па, пре свега, ја обожавам његов таленат. Одличан је као музичар, као филмски стваралац, и као глумац … Али, то није све. Кустурицу волим и поштујем највише као човека. Истинит је, храбар, изненађујуће искрен,и – тачан!,
Човек с великим словом.
Дуго гледам како смело и отворено брани моралне и духовне принципе које Запад покушава да избрише. Веома сам импресионирана његовом политичком позицијом, с којом се потпуно слажем. И сматрам да је он невероватно паметан, искрен и интелигентан човек … са нашим, изворним менталитетом. Уз широку душу има и огромно срце.
У години када је Крим враћен Русији радила сам шаховски и културни фестивал у Риги. Заиста сам желела да позовем Емира.
Међутим, отворила сам фестивал одломком из једног његовог филма, то је она сцена где неки људи играју шах током бомбардовања, и тако је све то било стварно, као да се десило ове године. И као да се сада дешава.
Ја сам због овог фестивала имала проблеме политичке природе. Државни органи су, нажалост, били на страни Запада и нациста. Али, драго ми је да сам то урадила.
Не могу лагати и ћути. И никада то нећу учинити!
