Јадна, тужна косовска српска прича

Зађе сунце у крваву заставу!

21.10.2011.

… из рукописа књиге репортажа…

Ромињала је киша. Црна као и јутро. Језа ми се увукла у кости.

Крај цокула, на црној земљи и црном асфалту лежали су људи.

Газите, ја одавде немам куд.

Нити могу да заспим, нити да се пробудим.

Читаве ноћи нагоне ме бајонетима на жицу разапету око гробља на Јарињу. Из црнила беласају се споменици, крстови. Гледају у мене. Залуд дозивам упомоћ.

Нити ме ко чује, нити ме ко види!

Зором на барикади изнад Ибра препричавамо снове. Не слуте на добро. Гором изнад, вуче се црна магла.

Одозго, преко жице, гледају нас преко мушице. Равнодушни. Из гробља, иза жице, вире споменици.

Данима се на Јарињу не помаља сунце.

Мислио сам јутрос да одем до гробља, да запалим свећу, да молим за милост и опроштај, да кукавац сињи, грешан, молим Господа и мајку Божију да нас погледају само мало. Не дају. Кад сам пришао жици, дигли пушку на мене.

Раус!

Урлали су и гледали ме преко мушице.

Још осећам жицу по стомаку. Сече ме и кида ми утробу. Липти крв на све стране.

Нити могу да заспим, нити да се пробудим.

Кукавац, кукам у сну из гласа!

Нити ме ко чује, нити ме ко види.

У четвртак прекађујем мајци четресницу. Иш’о сам да их питам, да размакну ону жицу, да уђемо у гробље у Јарињу… Питају ме кол’ко ће вас бити и шта ћете радити. Како ја сад њима да објасним шта је панаија, како да им растумачим како ћемо стајати око гроба, молити се Господу…

Нема зоре на Јарињу.

Плачем за Косовом налакћен на балване у Зупчу.

Испод, тече црн Ибар. К’о мастило.

Крвав Месец изнад Митровице.

Притисла помрчина Ибарски Колашин. Одоздо од југа, напредује војска.

Оклопљени. Напред истурили штитове. Натукли шлемове. Између штитова вире пушке.

Идите кућама, ово је војна зона.

Ово је моја њива!

Идите кућама, ово је војна зона!

Не газите ми пшеницу, сунце вам крваво!

Ромињала је киша. Црна као и јутро. Језа ми се увукла у кости.

Крај цокула, на црној земљи и црном асфалту лежали су људи.

Газите, ја одавде немам куд.

Нити је свануло, нити се разданило. Из црнила, од југа, урлали су мотори тенкова и борних кола.

Кукао сам за Косовом, из гласа, налакћен на балване у Зупчу.

Нити ме је ко чуо, нити ко видео.

Ћуте на барикадама. Кад плачу, оду негде где их нико не види.

Ноћ храбрих на Брњаку.

Сирена за узбуну, пресекла је Звечан пар минута пред поноћ.

Нападају Дудин крш – прострујало је градом.

Без душе, летео је народ на барикаду. К’о да нешто могу да спасу.

Спаси Господе и помилуј…

Спаси Господе и помилуј…

Мајко света смилуј се на нас грешне…

Крај цокула гореле су свеће!

Испред штитова клечали су људи.

Не пред силом, пред Господом.

Нема зоре над Косовом.

Ово је војна зона! Идите кућама, идите породицама! Ако не одете, пуцаћемо!

Куд да идем кукала ми мајка. Куд? Куд кад гробове предака не могу да понесем. Како да им оца и мајку, стрица и ујаке оставим. А како и да им крстове и кости понесем кад су ову земљу волели више него мене. Како кућни зид без иконе да оставим. Го. Празан. Како праг последњи пут да прекорачим.

Нити могу да се пробудим, нити могу да заспим.

Да бар могу да заплачем.

Да не гледам зло очима.

Путем од југа према Зупчу, корак по корак газила је сила.

Крај балвана, народ клекао на ледени асфалт.

Не пред силом, пред иконом Господа нашег.

Стала и чизма пред иконом.

Не смеју да ударе.

Ово је Господ наш, ми друге силе сем њега немамо.

Угасила се свећа крај иконе.

Испод, текао је црн Ибар. Притисла брда около црна магла. Ни Месеца, ни трачка Сунца.

Идите кућама, ово је војна зона.

Куд, кад је ово моја кућа. Ово где сад стојите. Ту њиву мој чукунђед је ор’о, њу знојем топио, на њој мој ђед погинуо… Како да идем, људи… Како да одем а да ову икону оставим овде. А, како да је понесем? Кад је понесем, куд ћу је кад је ово моја земља, кад друге немам. На који зид да је ставим. Шта сину да оставим ако одем одавде.

Из гласа сам кукао за изгубљеним Косовом, налакћен на балване у Зупчу.

Нити ме је ко чуо нити видео.

Имао сам три храста, три вита јаблана, доле под кућом. Дивило им се читаво Јариње. Мој деда их поткресивао. Чувао, заграђивао. Отац мој их пазио више него нас синове, није дао секиру на њих да дигнемо. Дођоше ноћас, посекоше их. Сад ми шума празна. Немам где да прилегнем, да се одморим, немам куда сунце и небо да гледам. Отишао јутрос да питам ко ми је исекао храстове, кога су питали, ко им је дозволио. Уперили пушку на мене. Ставили ми цев, ево овде, на груди, гурнули ме. Раус – рекли ми. Ја пао уназад.

Клечи народ на Јагњеници.

Не пред силом, пред иконом Богородице Табинске.

Донели икону на Јагњеницу Козаци са Урала.

Читали акатист Господу нашем.

Народ стајао около и плакао.

Заштити нас мајко света. Погледај нас грешне. Помилуј нас, опрости нам сагрешења наша.

Сву ноћ изнад Лешка летели су хеликоптери. Ја сам плакала. Тата и стрико отишли на барикаду. Стрико воли ову земљу више од свега. Понекад ми се учини више и од мене. Тата ћути по цео дан. Уствaри, он је по цео дан на барикади, кад дође не проговара. Боли га душа. Видим.

На барикади било хладно.

Читаву ноћ народ се смрзавао око ватри.

К’о на Кајмакчалану.

Само што сад нема наде.

Да бар могу да јекнем, да кукам из гласа.

За изгубљеним Косовом.

За Грачаницом.

За Пећком Патријаршијом.

За Иванком Беловић, последњом српкињом у јужној Митровици.

Кад сам полазио од ње даривала ми јабуку на прагу, заценула се од горких суза, онда замандалила капију, спустила тешке резе и ланце. Њена улица у јужној Митровици носила је некада име хајдук Вељка, сад – неког Албанца. Некада је њена улица била пуна Срба, сад, сем ње, нема ни једног.

Није изашла на улицу шест месеци.

Не сме.

Долазили шиптари, лупали јој на капију. Терали је да иде.

Душа ме боли за њом.

Да смо људи срце би нам пукло пред њеном причом.

Пред њеном жртвом.

Нити могу да заспим, нити да се пробудим.

Читаве ноћи кундацима ме терају на жицу, на Јагњеници.

Липти крв на све стране.

У помрчини клечао сам у прашини пред њиховим цевима. Од црнила није се видело ни Јариње ни барикаде.

Куд си кренуо.

На Косово.

Не може овуда.

Како не може? Како, кад је ово моја дедовина. Како кад је ово моја земља. Не ваша. Како, кад су овуда, баш овим путем, моји стари 1914. прошли спасавајући Србију? Како не може, кад су моји ђедови овуда крварили, овуда нејач на леђима носили, овуда из гласа кукали за остављеним кућама, гробовима, за иконама, за ђецом, за њивама… Како не може људи… Ако сте људи…

Пуцали на народ на Јарињу.

Пуцали на народ у Јагњеници.

Не жалим ни једну једину кап крви коју сам на Јарињу оставио. Нећу да ме, сутра, унуци питају где сам ја био кад су овде били људи. Хоћу да им кажем да сам и ја био овде.

Пред жицом на Јарињу, монаси сатима читају молитве.

Низ образе им теку сузе.

Иза жице молитва се не чује. Урлају мотори борних кола.

Ја сам на Јариње дошао из Србије. Не могу из кревета да гледам овај јад. Сад, кад сам дошао, не могу да одем. Као да ме је неко конопцем везао за ову земљу. За овај добри народ.

Кукао сам на сред Јагњенице за изгубљеним Косовом.

Убише Сава Мојсића.

Убише брата на правди бога.

Синоћ сунце зађе у крваву заставу. Помодрела небеса изнад Брњака.

И кад се вратим, овамо где барикада нема, не могу да заспим, по сву ноћ. Нити могу да заспим, нити могу да се пробудим. По сву ноћ сањам Слава и Ненада, Милоша и Нешка, сањам Момчила и Михаила, како их кундацима нагоне на жицу на Јарињу…

Да бар могу да заспим.

Да не гледам зло очима.

Да сањам Грачиницу и Пећку Патријаршију. Њих ми из душе не могу отети.