Вучићу, правац Кукујевци
Чудно је то село Кукујевци. Као да није наше. Да случајно колега Миомир Филиповић, који је написао сјајну репортажу о том селу, није затурио негде „џи-пи-ес”, па залутао у Аустрију или Немачку? Откуд сад да читамо о таквој идили? Откуд толико деце, толико послова и толико среће по метру квадратном, у до сада непознатом селу у близини Шида? Нико из села не бежи за Београд, ако је нешто мање интелигентан. Или за Мађарску, ако је нешто више паметан. Ма, какви! Још ће сада сви да нагрну у то село чуда, у којем сви раде, у којем нема незапослених, у којем се рађа толико деце, да ће још мало да тамо зидају и гимназију. А можда и факултет.
Имају и сеоски фудбалски клуб. Али не плаћају скупо своје играче, него их запошљавају и деле им добре плате. Као да су на Фарским Острвима. Читаоци су очигледно, толико жељни добрих вести, да су тражили да репортажу враћамо на сајт „Политике”. Један од читалаца нам је написао и ово: „Кад год прочитам вести из Србије, оно све црња од црње. Зато ово село треба одмах да промени име од Кукујевац у Радојевац!”
Не чуди жеља обичног човека да чује лепу вест или, казано по старински, да прочита топлу људску причу. Хајде да поделим и ја једну малу тајну са неколико стотина хиљада читалаца. Наиме, избегавам да гледам јутарње програме, па долазим на колегијум као да сам пао с Марса, а не са Палилуле. Не желим токсичну терапију лоших вести: од броја жртава у Београду, што од ножа, што од судара пијаних возача. Таман хоћу да загризем сендвич, кад чујем: џихадисти би опет нешто да прикољу.
Отуда живот Кукујеваца делује као бајка иза чаробног српског зида, као енклава којој нису потребни ни „Јужни ток”, ни европски фондови. Фућка се тим људима и за Амере и за Русе, и за мере штедње и за ММФ. Живе они своје мале, дивне животе! И зато треба да се сви угледамо на њих.
Зато би премијер Вучић хитно морао да са свим министрима оде у то село и да не излази оданде док се не напије воде са тамошњег извора. Чини ми се да би добио бољи савет од било ког сељака, него од Тонија Блера, Строс Кана или Гузенбауера. Ако сврати у кафану и седне да поприча са мештанима, нека обавезно понесе роковник, како би записао тајни рецепт за леп живот. Шта нас и њега спречава да преузмемо пелцер успеха и засадимо га свуда по Србији? Ако Вучић каже да већ четири има плана за реконструкцију владе, то није довољно. Недостаје му пети елемент за срећнију Србију!
Дакле, господине председниче владе, извадите путни налог и упишите место крајњег одредишта: Србија, задња пошта Кукујевци. И не журите назад. Вратите се тек када будете сазнали шта треба учинити, па да Србија изгледа као то село. Нафту сигурно нису пронашли, виделе би се бушотине.
