ВРАТИО СЕ ЏОНЕ: Прича из планине о љубави човека и животиње, о самоћи и пролазности…

02.02.2015.

Фото: З. Шапоњић

Џоне није пас по чијим би се догодовштинама могао снимити филм! Није ни од оних угледних градских керова који имају педигре, и које са машнама на глави шетају Теразијама или Кнез Михајловом улицом а зими им на шапе стављају вунене назувице и облаче им џемпере. Џоне је обичан сеоски џукац, жуте длаке, помали растом, па од њега не зазиру ни сеоске мачке.

И зими и лети лежи испред брвнаре свог газде Неђељка Стојића из села Дебеља код Нове Вароши, лети дахће од врућине, зими, кад праг заспе мећава, и кад му додија (досади) хладноћа побегне на шталу, увуче се у сламу и тамо преноћи… У јесен, ноћима се око куће коље са лисицама које навале на кокошар.

Неђељко и Мима, одавно једини стални становници засеока Стојићи, високо у брду изнад Златарског језера, Џона одавно рачунају у кућно чељаде. Посебно од како се село испразнило па више немају са ким ни реч да проговоре, па их по ваздан, Џоне дочекује и испраћа испред куће, прати их кад пођу у продавницу на Боровиту Главицу, њему се поверавају и где су били и шта су урадили…

– Добар нам је Џоне! Које нам је само кокошке љетос спасио и одбранио од јастребова и лисица – кажу Мима и Неђељко кад их ко упита за Џона.

Фото: З. Шапоњић

Њихова кућа у питимој раванчици на ивици шуметине коју зову Смудиноге некад је била пуна радости, деце, народа… Сад остали само њих двоје. Синови одавно одрасли, отишли у Нову Варош, тамо направили куће, дођу кад год могу, сраде летину, дотерају дрва и смока за зиму, али, кад падне снег и кад су горе ка Божетићима сметови по пар метара Мима и Неђељко недељама су сами… Раније, док је било народа по селу около, увече су, с прага, барем могли да виде светла кућа далеко преко језера, у Брајковици, и даље у Виловима, сад, како је Брајковица остала скоро празна, увече с прага виде само – мрак… Мрклу помрчину, коју само повремено пресече лавеж по које лисице, завијање вукова из Смудинога…

– Да није Џона да залаје испред куће, не би знали ни да смо живи – веле њих двоје.

Ове године, јесен у Дебељи била лепа. Данима грејало сунце, шуме око села румениле се ватреном бојом букви, бреза, дивљих крушака и старих церова… Пре петнаестак дана пао снег, брзо окопнио, па поново наишли лепи дани, спао лист са шуме а Мима и Неђељко припремали помало дрва, чували козе…

Ономад у недељу, рано ујутру, њих двоје у кући договорили се да Мима, пошто је “љепота и копнина“ напољу, оде до Амзића, села далеко преко језера, да обиђе сестре… Иако је јој је већ седамдесет година, пешке, петнаестак километара, преко Дебељских страна, па преко висећег моста на језеру у Пуљцима, уз Лековића стране, поред цркве у Виловима, преко Раскрсница па кроз планину Босање…
Џона затворили у шталу, да не иде са Мимом, да је “не брука“…

– Нисам стигла ни до Пуљака, стиже ме Џоне на путу и само ме погледа, љут што сам га оставила – правдала се Мима тог поподнева када је после три и по сата хода, још за дана, стигла у Амзиће.

Истог поподнева, Џоне је био јунак у селу. Деца га хранила чварцима и сланином, он се излежавао на прагу, мало терао мачке, тако и те вечери и следеће, док је Мима била у гостима…

У уторак ујутру, баш кад је Мима требало да крене назад, преко Босања и Пуљака, у Дебељу, кући, ударила киша као из кабла, дунуо ветар, кијамет невиђени… Почела и суснежица да пролеће, врхови около обелели од снега… Њени домаћини одлучили да Миму никакако не пусте да иде пешке него да је возе колима у Дебељу, около преко Нове Вароши и Божетића, скоро 50 километара…

Фото: З. Шапоњић

Мима, колико је могла, бранила се. Те далеко је, скупо гориво, лош пут, баталиће се кола… Џаба. На крају је потегла и последњи аргумент:

– А шта ћу Џону?

Домаћини је храбрили:

– Неки Гороњићи из Ојковице однели мачка чак у Чачак. Кад су се после седам дана аутобусом вратили до Кокиног Брода, у селу, на прагу куће затекли мачка, преде… Тако ће се и Џоне вратити…

Покушали су после и да ухвате Џона, да га ставе у гепек кола , није се дао.

У уторак поподне Мима је без Џона стигла у Дебељу, Џоне је остао у Амзићима…

После, следеће ноћи, и Мима и Неђељко слабо су спавали. Читаве ноћи ослушкивали хоће ли Џоне залајати… Није се јавио…

У среду мало пре подне, зазвонио телефон у Амзићима:

– Вратио нам се Џоне – сва радосна јавила је Мима и готово заплакала од радости.

Још је испричала да се Џоне пред кућом појавио сав мокар као миш, да је дрхтао од хладноће, да је “сав љут“ прошао поред ње и не погледавши је и легао Неђељку уз ноге, да га је гледао као да се жали шта је све успут морао да прође… И блато, и кишу, и шуметину пуну лисица и вукова, можда и да преплива ледено језеро…

– Замерио ми што сам га оставила! Животиња а све зна, само што не проговори – ипричала је још Мима из Дебеље.

(…има томе већ две – три године, умрли су и Мима и Неђељко. Пар месеци пред њихову смрт, нестало је и Џона, отишао је некуд нетрагом и више се није вратио …)