МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Водијер мога прађеда

28.09.2016.

Фото: З. Шапоњић

Нађох водијер, прађедов. Мијаило га је, отац вели, носио упасаног за каиш до смрти. И кад је престао да коси, без разлике, а косио је, кажу, док је могао да окачи косу о грану зове пред кућом… Тог се јутра, баба нам је тако причала, Мијаило Ђуров Меденица обријао над коритом ледене рогођедске воде, под буквом десно од куће и савардака, обукао црногорску ношњу, ону што су старине поносно о сватовима, сахранама и рођењу мушких глава облачиле, и још мокром, росном некошевином пошао низ ливаде.
Обишао је, веле, сва четири међаша имања – најлепшег невиђбога испресецаног потоцима, шумом пуном дивљих јагода и вучјих стопа у расквашеној папрати, пољубио ону зову, камени праг куће, легао у онај широки дрвени сеоски кревет, рекао: „Црна Горо, дошло вријеме мријети“ и отишао…
Где?! Верујем негде на небеску мобу да с унуцима и кумовима покосе имања! Вазда се кумовско и наше косило и пластило к’о једно! Залуду си своје опослио ако ниси притекао кумовима, севап је то! Бог је одмах изнад куће, иза првог облака, нема где даље од тога, и гледа…
У ношњи је и сахрањен Мијаило Ђуров Меденица, лелекала је нека баба, исто од Меденица, не могу јој се сетит имена, нешто сам је се вазда плашио, али причали су да коме она не залелече и ђед Никола не тужи – џаба је и умро! По тужбалицама се вазда у нашим планинама памтило ко је какав и од чега човек био!
Баба није дала онај водијер у сандук! Било их је још, вала и лепших, али тај је бастао најбољем косачу. Издељан из комада јаворовине, једнако ваљане као за гусле, наоко велик а лак к’о шака дувана што је прађед мотао до смрти. У њега се успе воде, негде до пола, па упаше билегија, да оним делом што се оштри коса буде мокра, а онај крај у руци – сув, да не клизи низ прсте косачу…
Бастао је, рекох, водијер најбољем косачу! Не оцу, ни стричевима, Мијаиловим унуцима, мада су могли за два јутра да покосе читаву Морачу, већ куму – Вељку, Веши, човеку сазданом од планине и неба. Ниједно се није штедело на њему.
Рано се у планини леже! Ложи се и летом, у зору, једна ватра, док не огрије, вазда је неке сувомразице по прозорима, док поштено не огрије, рекох. И вазда се исто буди, заправо, таквих се јутара најрадије сећам: звоне косе пред кућом к’о морачка светиња. Отац, стричеви и кумови откивају косе. Пробудим се, ал’ не отварам очи, слушам, волео сам тај звук – једнак, ритмичан, једноличан, резак…
Звони планина, чини ми се, а ја ћутим и уживам! Ћуте и они, само железо бије о оштрицу косе, па како ко заврши тако је потури у оно корито пуно ледне планинске воде, под буквом, крај куће. Побегао бих некад мајци и без доручка, за њима. Не знам је ли било детета које је више уживало да седне у врх ливаде и гледа у тај величанствени поредак косачких витезова: њих осморица на откос један од другог, благо повијени као лескове притке на ветру, па замах косом и корак напред…
Крај мене бидон, пластичан, с неком кесом и гумицом уместо чепа. Моје је било да отрчим по воду кад викну и да се стрчим што пре док је још хладна, толико да заболи ако се отме из грлића и распе по руци… Увек би кум Вељко био за откос ил’ два бржи од осталих. Ништа не мирише тако тужно и дивно као пали откоси, умрла трава, планински цветови док испуштају душу – као сва кандила овога света…
Затворим очи, ћутим, налактим се на ливаду и слушам како косе прошиште кроз траву, па заћуте и оне, косци поваде билегије из водијера и у три-четири замаха пређу сечивом, и опет онај лелек палих откоса и опет се о мене к’о нејаку хрид сломе таласи најдивнијих тужних мириса…
Уз воду донесем и флашу ракије, лозе, још брже да је што пре вратим у корито да се хлади! Отпију тек по гутљај, за душу палој ливади, ал’ вазда мора да буде хладна, хладнија од воде, од јутра на планини, па сам безглаво јурио да је вратим у дрвено корито – све због тог једног гутљаја на све даљим ливадама, али нисам марио, заиста, само да сам ту негде, уз њих, да гледам како за косама силазе низ ливаде – откос, па корак…
Нађох водијер, ево гледам га док пишем, на столу, ником више упасан за појас. Кум Вељко… Више не коси… Човек саздан од планине, неба и плача гусала.
Ливаде су, чујем, затравиле. Никог да одржи опело мирисним откосима. Негде ће се већ временом загубити ова света јаворовина, никоме више не баста. Да ми је само још једанпут налактит се на ливаду и жмурити пут њих осморице, док се кошевина мирисно с душом растаје, а билегије бију о стране водијера, к’оно манастирска клепала пре сванућа…
Да се пробудим, ал’ не отварам очи, док планина звони и јечи к’о да је кроте и поткивају…