У ОДРАГ ПОЉЕ ЂЕ СЕ ЖИВИ ОД НЕВОЉЕ: Сињајевином, тражећи последњу црногорску вирџину

07.02.2015.

(из рукописа другог издања књиге Љубомирова земља)

Фото: З. Шапоњић

После сила јада, прексиноћ увече набавим број телефона Батрића Церовића, рођака Стане Церовић, једне од последњих живих црногорских вирџина. Чисто да питам је ли Стана у родној Тушини, селу крај Плужина, или је негде по Сињајевини, на катуну, како сам раније начуо.

Пред вече окренем Батрићев телефон. Јави се старија жена.

– Ође је, ко тражи Баћа на телевооон? Баћооо, јави се зове те неки чоек…

Чу се како шкрипи патос у соби и како Баћо гунђајући прилази телефону:

– Свако ли има број мог телевона Боже мили…

Објасних му ко сам и шта хоћу, он ме прекиде у пола реченице:

– Стана ти је сво љето у Одраг поље, ђе се живи од невоље! Ја ти ко чоек савјетујем да сачекаш да Стана сиђе са катуна у Тушину, па дођи доље па пиши, ако нећеш, ти иди сјутра у Одраг поље, и горе ћеш нешта спртљати…

Потанко ми објасни како да нађем Стану у сред Сињајевине.

– Кад ти Жабљак остане десно ти удри лијево, па кад дођеш у Врточ поље ти поново окрени лијево, виђећеш један мали мос“, па онда буцај макадамом све док не угледаш један пут како води кроз ливаду, то ти је моја кућа… Станина кућа је поред у буковој шуми, виђећеш кад приђеш…

– Има ли горе икога живог да питам за пут – приупитах га…

– Богами нема – и Батрић застаде пред неумитном чињеницом.

Фото: З. Шапоњић

Јуче зором, чим сам минуо Жабљак, и чим сам стигао у Врточ поље у коме и без невоље нема ама баш ни једне куће, ни путоказа, нити жива човека, него сам раскрсницу препознао по малом мостићу који ми је Батрић претходне вечери описао, окренем лево…

Пола километра у планину, кроз сами крш, неста асфалта, неста доброг пута, стигох на раскрсницу са које су водила баш три путића на све три стране…

Поче срце да ми зебе у сред оне недођије, да нисам промашио и Врточ и Одраг поље и Бог те пита где стигао… Срећом, горе, високо под небом, на врху косе, у камењару, угледам кућу и иза куће како се на жици суше једне мушке гаће и плава кошуља… Куд ћу, шта ћу, запуцам узбрдо, уз камењар по јутарњој роси…

Горе, стигнем пред кућу са душом у носу, за врата, кад врата – замандаљена… Кућа повелика, зидана сва од камена, као кула за време Турака, прозори на три и по метра висине и на њих намачени дрвени капци… Ко тврдјава!

– Домаћинееее, о домаћине… – станем да дозивам у оном кршу, под кућом, колико ме грло носило и да лупам шаком о врата…

Ништа…

– Домаћинееее… Ехеееј… Има ли икога жива…

Прислоним уво на врата, кад унутра, чујем пуцкета кревет…

– Домаћине…

– Еја, ко зове… – чу се изнутра промукао глас тек пробуђеног домаћина.

– Могу ли путем испод твоје куће до Одрага, до Стане Церовић? – викнух кроз врата колико сам могао јаче.

– А, шта велиш? – чу се изнутра.

– Могу ли путем испод твоје куће до Одрага?

– Не чујем, шта велиш?

– Ама иде ли се овуда до Одрага?

– А, иде, иде…

– Колико има до горе?

– Има два сата ода… -јечало је изнутра кроз затворена врата.

– Ама нећу да одам него идем колима…

– Е, онда ћеш стићи прије…

Сити се тако испричасмо нас двојица кроз затворена врата.

Фото: З. Шапоњић

Кренем даље, после пола километра упаднем у рупу на друму, једва се ишчупам, оставим кола поред пута па наставим пешке.

Около пукла Сињајевина. Све вртача до вртаче, камен пусти, по врховима изнад пожутела букова шума сијала је под росом и првим зрацима сунца, као стакло цаклило се небо, иза леђа под црвеним јутарњим одсјајем светлели су врхови Дурмитора… Само је повремено, низ долове резао северац, повијајући бусенове жуте траве скапале медју камењем од суше и врућине, подсећајући да није много дана остао до првих снегова и мраза.

Отегла се планинчина. Надјем после крај пута, крај овећег камена мртву овцу, преклали је вуци и појели једну бутку, па кад су видели мене, вероватно побегли… Још се пушило месо са крваве бутине… Диже ми се коса на глави, куд ћу сад кукавац сињи…

Станем да зовем са косе изнад.

– Станоооо, о Станоооо…. Има ли иђе икога живаааа…

Ништа…

Пред подне на раскрсници планинских стаза, окренем лево, кад иза једне косе угледам прво четири краве, онда и овце, мало иза – домаћина. Изгубљеног у планини огреја ме сунце. Кренем ка њима, одозго прво искочо кер жућа, доброћудан, стаде да се чеше око мојих ногу, за њим се иза косе помоли и домаћин.

– Домаћинеее, о домаћине… Тражим катун Стане Церовић – викао сам одоздо колико ме снага носила, док је домаћин силазио низ крш.

Застаде…

– Богами си ти Станин катун промашио прије два километра – викао је одозго…

Брзо стиже доле.

– Требало је да тамо скренеш десно, па кад видиш букову шуму да погледаш боље, виде се из шуме кровови штале и катуна…

После сам, окрепљен окренуо ка Станином катуну. Истина, кад сам пришао оној шуми и кад сам мало боље погледао видео сам кров њеног катуна.

Узбрдо, узбрдо, горе, под катуном пасе шест крава, од Стане ни трага ни гласа.

– Домаћинеее, о домаћинееее… – станем да зовем крај катуна покривеног лименим кровом…

Из подрума чу се како замука теле, онда наста тишина…

– О домаћине…

– Шта је, шта си навалио, покипље ми млијеко… – груну изнутра да умало са прага катуна нисам пао уназад.

Фото: З. Шапоњић

Не би мало, Стана се појави на вратима. Мало погрбљена, кочоперна старица у плавим пантолонама, са црвеном капом на глави. Севну очима како ме угледа.

– Говори, ко си и што си дошо – нареди одсечно…
Поново ми ма оном прагу клецнуше колена.

У две речи испричах ко сам, одакле сам и што сам дошао…

Стана ме одмери од главе до пете…

– Ако си способан, искочидер јуначе горе на косу те ми припази краве да не оду, док не узварим млијеко, па ћемо послије причати…

Оно што је рекла није трпело поговора. Дохватим букову мочугу, па горе пред краве. Оне навалиле хоће узбрдо…

– Са“ ћу ја , са“ ћу… – чула се одоздо Стана док сам се борио са кравама.

После, трајало је док вареника није проврела. И Стана се појавила напољу…

– Причај, шта те интересује…

Таман сам ја зинуо да поставим прво питање, прекиде ме…

– Сачекај да савијем једну цигару да запалим… Палиш ли ти…

– Ја не…

– Е, нема данас људи ко што је некад било… Све то данас танко… Веретизно…

Њена прича као и друге приче црногорских вирџина… Поклапају се у много чему…

– Мој отац Миливоје, унук Грубанов који је био судија код господара Николе, и тако изгледо да га је било страшно погледати, имо само шћери, рађали се и мушки па нестајали… Ја била најмлађа, он ми једном вели – ти да ми одржиш кућу… Није ми тешко пало… Од како знам за себе облачила сам пантолоне и дружила се са мушкима, женски свијет сам, како знам за себе мржљела… – причала ми је после док је седела на прагу катуна и одбијала димове.

Каже, „женски свијет не подноси никако“. И кад у јесен са катуна сиђе у Тушину, обично само грди комшинке…

Фото: З. Шапоњић

– Одемо на вашир, слушам женскиње претреса све с мора до Дунава… Ја се примакнем мушкима, слушам их, а они причају о ратовима, о томе ко је какав јунак био, ко је ђе погинуо, мене мило слушати… Давно је мене још ђед реко – женско кад с првог времена напуштиш, тешко га после скинути с врата… Зато женско треба притезати с првих дана… То да упамтиш…

Припитах је, пошто сам се претходно мало заклонио за једну букву, плашећи се да ме не потрефи каменом у главу, да се случајно, некад није покајала због тога што се није удала, основала породицу, родила децу:

– Ја јок! – скочи на ноге љута као ватра.

– Чуш, вељу да ја идем у туђу кућу – зашкрипа зубима…

Вратисмо се брзо на јуначке теме.

– Прошле године нападну ми вуци краве кроз ноћ… Ја за пушку па напоље, растерам их док си реко шта би. Сад да на оном брду преко видим вука – погодила би га из цуга – причала ми је још.

Мушке послове је, вели, одувек радила, и косила и пластила, и секла дрва… Све што се морало.

– Љетос сам косила иако су ми шесет и двије године! Само крста да ме не боле, још би ја била ко момак…

Кад смо поздравили, подне је већ било добро прошло, прикричила ми је да добром пазим да успут кроз Сињајевину не залутам, да у гудурама не оставим главу. После, док сам одмицао низ друм, остала је горе, на врху брега изнад куће, као стражар на каквом прастаром острогу, окружена својим стадом. Стана Церовић, можда и последња црнгорска вирџина, сведок јуначких времена и тешке борбе за опстанак по црногорским планинчинама.