У ЧАСТ ПРАЗНИКА РАДА: Радник и човек, Вјекослав Матијевић, божија душа

01.05.2015.

Фото: З. Шапоњић

Прост је и за ово данашње време некако сасвим неуобичајен човек тај Вјекослав Матијевић из Вилова. Као да је Бог, који је, када дели доброту обично штедљив, па некоме на рођењу да шаку, некоме доброте удели тек као мало соли између прстију, оне ноћи када се Вјекослав родио, застао крај брвнаре под брдом Бистровина у Виловима и Вјекославу уделио читаве две прегршти. А Вјекослав после, знају то добро и препричавају и у Виловима и по околним селима, читавог свог живота ту доброту и благодарност није штедео, него је и сам давао и капом и шаком, и знаном и незнаном, колико је коме могао, и још те доброте има пуну торбу, па је дели кад год кога сретне или на стазама око Бистровине, или горе по Врховима, по потоцима и ливадама по Виловима.

Можда зато што је никао под брдом Бистровина под којим још није рођена зла душа, и са кога су и звезде и Сунце и Месец ближи но и са једног другог места на кугли земаљској, или зато што и сам потиче од добрих, старинских људи, тек Вјекославу се доброта види чим му се завири у душу, а он, какав се родио такав ће и умрети.

Као да му Бог оне ноћи и није дао право на избор, да остари као сви остали у селу, да са годинама постане тврдица на доброти, шкртац, него Вјекослава у Виловима себи равним сматрају и деца која су се тек испилила и они најстарији, па сви у њему гледају друга и пријатеља и када треба скакати за лоптом по сеоском сокаку и када треба упрегнути волове и кола и кренути на мобу по сено или дрва.
И, иако је на прагу осме деценије, што за Вилове и старине из овог краја и нису неке нарочите године, о Вјекославу и његовој доброти дуго већ препричавају се приче и по овом и по суседним селима. Преносити их даље био би “ћорав” и сасвим узалудан посао, јер, за Вјекослава се то подразумева, а он је одавно и изгубио право да буде другачији. Кад коме шта у селу недостаје одмах се трчи код Вјекослава, а он, колико се зна, нити је кад кога одбио, нити је кад коме шта нажао учинио. Једино можда сам – себи.

И сам сам Вјекослава упамтио под баш необичним околностима, има томе можда и 30 година, и још тај догађај памтим као да је јуче било.

Фото: З. Шапоњић

Докон као и обично, шетао сам по планини Босање изнад Нове Вароши, баш испод брда које сви у околини знају као Крстата оморика, премишљао помало да ли је та Крстата оморика једна од оне три Крстате горе око којих ће се, како су Тарабићи предсказали, окупити оно мало преосталих Срба када све пропадне, кад се одоздо, из таме, из пусте шуметине зачула рика волова. Потмула, тешка, од које се у сред те пустиње јежила кожа и подизала коса на глави.

Нерадо сам ступио низ косу, између оморика које су штрчале у небо, заклањале сунце и облаке. Десно од мене, у шуми коју срећом знам од малих ногу, остала је Хајдучка чесма којој су у стара времена само хајдуци прилазили, лево, Робина вода, извор на коме је од страха од шумског звериња, вила и натприродних створења у сред бела дана у она иста стара времена прецркла нека весела робиња…

Доле, у Дубоком потоку, из кога се у сред дугог летњег дана од високих смрча и јелика, од честака не види ни комад неба, нити “ждрака” дневног светла и у коме је и тих светлих дана вазда полумрак, поново је јекнула она страшна рика, одлегла затим низ долове, ударила у косу изнад Увачких страна коју сви зову Раме, онда се сувратила па поново јекнула горе уз Манату све до Каменитог бријега…

И ништа се још пар тренутака у тој пустој шуметини није чуло сем страшне рике која је звонила на све стране, одлегала косама и потоцима… Као да се аждаје кољу доле у том невидбогу.

Није прошло много, иза две јаруге, у сред потока, међу жилама огромне оморике којој је поток оголио и однео земљу са пола корена угледао сам рабаџију и волове. Во “дешњак” био је заглављен међу жилама оморике, “левак” обешен на другом крају јарма. “Дешњаку” се под ногама осипала земља, на јарму је о дуги влачег била закачена влака, оморика од петнаестак метара, а рабаџија, крупан, под шајкачом свом мокром од зноја, у свом том колоплету, рамена подметнутог под крај јарма, уз саме рогове “дешњака” свом силом запињао је и покушавао да и себе и стоку ишчупа из тог замршеног страшног клупка. Знам само да му се под десним коленом видео врх гумене чизме и изнад гуме поцепане пантолоне и крваво колено, на левој нози коју је истурио напред и којом се ослањао на избочину у жили од оморике видела се блатњава, натопљена водом вунена чарапа…

Фото: З. Шапоњић

Учинило се у тренутку, да ће несретнику под том свом силом кичма пући као сламка, да ће остати притешњен између јарма и оморике… “Дешњак” се још једном “прокривио”, шкрипао је јарам, затезао се влачег, онај је рабаџија мученик, својим раменом подизао и јарам и вола, шкрипао зубима од напора и муке, шкрипале су под његовом силом шпице и гобеље у јарму… Под његовим ногама пенио је поток, во “левак” закашао се врата укљештеног у јарам, испуштао тешке звуке као да се дави, мучила се стока, мучио се и онај несретник…

И личио је тај људски див у тим тренуцима на каквог митског јунака који се на палуби брода који тоне, у запенушаном мору, бори са морским неманима.

Не знам колико је та страшна сцена трајала и колико сам као омађијан стајао иза оморике, престрављен, не указујући се. Не знам ни је ли баш све било тако као што сад преносим, знам само да се влака закачена о влачег на крају померила, да се “дешњак” ишчупао из оног корења, и да је онај рабаџија кад се све то завршило пао на маховину изнад потока, тешко отхукнуо и да је во “дешњак”, онако у јарму, сломљен, пар метара дао клекао на предње ноге исколачених очију…

Знам и да ми је онај рабаџија касније, када је дошао даха, и када сам му пришао рекао – умало ми волови не страдаше, и да су му у том трену на очи удариле четвороструке сузе…

Годинама касније, у Виловима, када сам неким познаницима причао шта сам својим очима гледао у Дубоком потоку, већина њих рекли су ми без много размишљања да им све то личи на Вјекослава, остављајући само малу могућност да је то могао бити и неко други. И да је Вјекослав за све добар, само да за себе не ваља, јер ће тако, негде у шуми, сам, кад запне у јарам да спашава волове и сам страдати. Знао је он, рекли су ми неки, да подметне раме и под дрвена кола са широким таваном пуним неовршене јечмене сламе и тако себе или неког од комшија или рођака избави из невоље.

Вјекослава, сазнао сам даље, мало ко у селу зове правим именом, сви углавном или – Вјеко или Вјекица. И не би тај надимак за Вјекослава био необичан да није прикачен човеку леђа широких као најшира оморика у Босању, и шака големих као дрвене лопате која служе једино за “вијање жита” у јесен по гувнима.

О Вјекославу и о тома како зна понекад, али сасвим ретко, бити и врлетан, али само према себи у селу се препричавају приче које су скоро митске. Да ли су истините или нису, то мало ко зна, тек, оне се причају и преносе млађима. Десило се, говори једна од тих прича, да је Вјекослав једном упорно и смирено дуже од пола сата покушавао да јунца за кога неки веле да је имао можда и два товара, и који се баш био узјогунио, врати у шталу. У одсудном тренутку, јунац је налетео на Вјекослава, Вјекослав га је у моменту зграбио за рогове и – треснуо о ледину. После је јунац, кад је видео да је враг отерао шалу смерно устао и сам ушао у шталу.

И Вјекослављевог оца Драгомира мало ко у селу помене седеће, него се сви, када га се сете, обавезно прекрсте и кажу – покојни Драшко, Бог да му душу прости, био је добар човек…

Вјекослава сам касније, кад смо се већ добро упознали, сретао још неколико пута. Једном у Новој Вариши, летео је у опанцима низ главну улицу и у руци стезао најлон кесу са мало кафе и шећера унутра. Журио је на аутобус али је застао да се домаћински поздравимо и испитамо за здравље и породицу.

Стао је на улици, уста развукао у широк осмех, скинуо предамном шајкачу са главе као да сам поп, пружио ми руку и било је у том његовом поступку више срдачности и простодушности но што сам игде икада у свету доживео и видео. Срели смо се касније још једном, опет у Босању. Киша је лила као из кабла, наишао је путем, за собом је водио волове, и он и они мокри до голе коже. Зашљапкао је опанцима у плиткој барици, стао, и онако по пљуску опет развукао лице у осмех, пружио ми ручерду, ланце улара пребацио преко подлактице, па ме питао за здравље и фамилију, све по реду док је вода у потоцима текла низ његову шајкачу, па низ образе…

Неки људи у тим изненадним сусретима не морају ни реч да кажу а опет се у тим кратким тренуцима проспе толико доброте и лепоте, благодарности, колико други људи не могу из себе да истерају за читав живот ма колико се трудили.

Зато се и радујем сваком одласку цркви у Вилове. И због тога што се надам да ћу тамо срести и видети Вјекослава Матијевића у коме је више доброте него што сам игде икада доживео и видео и које је у овом данашњем свету тако мало.