У БРДИМА ИЗНАД ЗВОРНИКА ОТВОРЕНЕ СТАРЕ РАНЕ: Није људско биће, звер је искасапила нашег Слободана

01.10.2016.

Фото: З. Шапоњић

Смирили се несрећни отац и мајка, Илија и Десанка. У гробљу, на Црквини више Дрињаче. Почивају крај сина Слободана који је сахрањен, ни 13 му година још није било. Убијен, измасакриран, исечених руку и ногу…

– Прецркли црни отац и црна мајка за сином – каже јуче комшинка Рајка Савић (78) чија је кућа одмах испод гробља.

У подне, над малим гробом на коме је крстача и слика дечака великих, црних, лепих очију, у гробној тишини, док сунце пржи, лети и кликће орао.

У села изнад Зворника дан раније стигла вест из Швајцарске. Ухапшена Елфета Весели, звер од жене, за коју читав Зворник и сва села около одавно знају да је, и како је убила Слободана Стојановића. Дечака од 12 година, ни крива ни дужна.

У кућама, у Каменици, одакле су Стојановићи, где је рођен мали Слободан и где је проживео својих 12 лета, још чувају старе листове новина. На њима страшна исповест оца Илије, о дану када је у јами, негде у брдима нашао сина:

– Препознао сам у јами своје дијете, сина Слободана. Патолог ми је рекао да има ударац у главу. Ухо му је било одсјечено, испаљен метак у главу, руку су му обадвије биле одсјечене до лаката, одсјечени прсти на ногама… Дијете сам сахранио у Црквини, више Дрњаче, зна му се гроб…

– Није то људско биће урадило. Звер је искасапила нашег дечака – каже Зоран Милошевић из Каменице и заплаче, тврдо, мушки, сељачки, кад се год се сети свирепо убијеног дечака.

Он је малог Слободана држао на рукама кад су га крштавали. Милошевићи и Стојановићи старином су кумови.

– А био је као јабука… Ишао у школу са нашим сином, имао све петице – прича Зоран.

Несрећне 1992. године, негде у јуну, Стојановићи су стигли у кумове, куд би друго. Сместили се у кући у близини.

– Мали Слобо играо се тог дана са дечаком од преко реке… Пред вече, мајка га довела у кућу, убрзо, појавио се и тај дечак, да зове Слободана да се играју… Мајка у кућу, Слободана нема… Није га од тада више ни видела – присећала се јуче кобног дана, Слободановог одласка Зоранова супруга, кума дечачића Милена.

Фото: З. Шапоњић

На гробу у Дрињачи, датум смрти је 27. јул 1992. године.

– Отишао је кући да доведе керића, штене које је остало везано… Био је везан за кућу, претходних дана, отац Илија водио га на брдо изнад наших кућа да преко ровова гледају њихов остављени дом… Прошао је барикаде и нашу и муслиманску, и, они тамо знају шта је даље било… Није га Елфета сама могла убити – причали су јуче у Каменици.

– Ако је ко крив, криви су одрасли, али, убити дете… Сва деца су анђели… Слободан је отишао кући зато што је веровао комшијама, па, до јуче су заједно живели… – каже кум Зоран.

– Мајку му црну, те ноћи и наредних дана, држали и чували, кукала из гласа – „пустите и мене да идем, па нек раде од мене шта хоће“… Илија данима излазио на брдо, звао комшије муслимане, молио кукао да му врате дете – присећала се јуче кума Милена.

Прецркли за Слободаном

– Деса је сваки дан овуда пролазила, ишла на гроб сину… Уђе у кућу, ћути и плаче, а шта друго да прича… Виђала сам и Илију, црног ко угарак. Прецркоше за дететом – прича комшинка Рајка Савић.
– Какви су то домаћини били, радили црнчили, двоје златне деце родили… А кад су их одозго протерали, разменили, дошли са једним кофером, дотерали крмачу и две козе – каже кума Милена.

Фото: З. Шапоњић

Свирепо убиств

На захтев Тужилаштва БиХ, у Швајцарској је прекјуче ухапшена Елфета Весели (56) осумњичена да је 1992. године у месту Доња Каменица код Зворника “на изузетно свиреп начин, хладним оружјем, убила српског дечака Слободана Стојановића”. Патолог др Зоран Станковић, који је радио обдукцију тела убијеног дечака, изјавио је јуче да је спреман да се појави пред било којим судом и сведочи, образложи и документује своје налазе.