Зоран Шапоњић

ТРОЈИЦА БРАЋЕ ИЗ ДЉИНА ТУГУЈУ ЗА 17 КОЊА КОЈЕ ИМ ЈЕ ОДНЕЛА МОРАВА: Вриштали су из бујице као деца, душа нас боли за њима

28.06.2020.

Фото: З. Шапоњић

-Вриштали су из подивљале реке која је носила све пред собом као мала деца! Сад их још чујемо. Као да су кукали, тражили помоћ а ми смо их слушали, плакали и ништа нисмо могли да учинимо!

Дванаесторо Милосављевића из Дљина код Лучана чија је кућа на обали Западне Мораве, тугују за својих 17 коња које је у уторак поподне и увече однела река. Јуче су у врбацима поред Мораве, испод куће, нашли десетак угинулих животиња, остале је бујица однела даље.

-Плачем јуче, плачем данас… Душа ме боли за њима, а, коњ ти је као човек, све зна, све разуме… Како су нас само гледали са пашњака док је вода надирала, као да су чекали да нешто учинимо а ми пред оним чудом нисмо могли ништа, баш ништа. Сила смо јада видели док их нисмо купили, сад одоше – причао је јуче домаћин куће Слободан Милосављевић, отац Велимира (31), Вељка (30) и Владимира (28).

Фото: З. Шапоњић

Туговали су и јуће и прекјуче и тројица Слободанових синова, ћутали, повлачили се по дворишту да плачу, да их нико не види…

Сви као један за Јадраном, Бебиком, она је била најмања, за Лепом, за Шаром, за Дором, за Путаљем… Гледали слике и плакали, као за најмилијима.

-Око девет вода је почела да надолази, коњи су били на пашњаку, на острву у сред Западне Мораве… Велимир се некако са нашим пријатељем Браном пребацио преко да их спасава, вода је надолазила све више и више, коњи нису хтели у воду, није имало шансе да их натера… Кроз пола сата Велимир се са Браном једдва вратио преко реке, умало их вода није однела – причао нам је у петак Вељко.

-Звали смо их, вабили, чинили шта смо могли, они су се само сабијали у гомилу… Нешто касније, вода их је само подигла, почели су да пливају, једни узводно, други низводно, да нестају у страшном ковитлацу – каже Владимир.

Ноћ је била страшна…

Фото: З. Шапоњић

-До пола два чуло се њихово вриштање из реке, све тише и тише, губили су полако снагу и они најјачи… Шта да учинимо, доле је било три метра воде, страшна матица која је носила све пред собом… У пола два, из воде смо извукле кобилу Бебу која је неким чудом допливала до близу обале и губила снагу, ујутру смо Брњу нашли у ракљи врбе, био је изнемогао, једва је држао главу изнад воде… Згрлио сам га и некако поред чамца довукао до обале – каже Вељко.

Коњи су Милосављевићима све. На њима износе дрва из шуме, прошле године више од 5.000 кубика, од њих су закућили… Сад не знају шта ће…

-Како је само Путаљ био силан, шта је Јадран могао да изнесе на леђима, Дора је требало јуче да се ождреби, а сад их нема – једва је у дворишту изговарао Владимир.

-Ишли смо и јуче, и прекјуче, тражили их по шуми – нема их, а ми им се још надамо, хранитељима нашим да ће се вратити, да ће однекуд избити – кажу Милосављевићи.