ТАМО ДАЛЕКО ЗА ОЦЕМ И БРАЋОМ: Посмртне остатке српске хероине преносе у Ужице

28.10.2016.

Фото: glaszapadnesrbije.rs, Новости

Срби су је знали као Љубицу Чакаревић (1894-1980), за Италијане била је Виолета де Сарно. Од заборава је све до данас не отргоше ни два имена, ни величанствена дела достојна дивљења. Ере сада враћају дуг носиоцу златне медаље за храброст „Милош Обилић“, дами која је једног дана скратила косу, главу покрила српском шајкачом, навукла војничке чакшире и цокуле – да би пешице отишла на Солунски фронт. Уз војне почасти, у суботу ће посмртни остаци хероине Великог рата, из Сарајева бити пребачени на Доварје, да вечно у миру почивају над обалама Ђетиње.

Познати историчар Ужичанин Милорад Искрин није имао мира док градска управа није прихватила његову иницијативу да хероина почива у Ужицу.

– Припреме за пренос посмртних остатака дуго су трајале. Процедуре су компликоване, али је све урађено да Љубица као једна од најзначајнијих личности не само града на Ђетињи, већ и наше државе, почива у својој отаџбини и у породичној гробници – каже историчар Искрин.

Он је претходних деценија неуморно трагао за истином о ужичкој хероини и осталим великанима Великог рата.

А истина о Српкињи Љубици и италијанки Виолети је ова: ужичка учитељица испратила је оца и тројицу браће „тамо далеко“. У покореној Србији одбила је позив окупатора да и даље учи децу. Постала је преко ноћи надничар, а у јеку борби на Солунском фронту, у граду више није имала шта да тражи. Пуким случајем, ако тако нешто постоји, срела је Драгутина Јовановића Лунета, наредника Дринске дивизије који се враћао на фронт. Као да је карту за рат пронашла…

– Зар и ја не могу на фронт, да поднесем све што и наши храбри војници?! Млада сам и здрава, пуна патриотских осећања. Идем са вама, и у смрт, боље је и то него бити роб – остало је записано у дневнику Ужичанке, после 27 дана пешачења до фронта и Врховне команде српске војске.

Није пуно прошло, ето Љубице са ослободиоцима, како граби ка Ужицу. Колико је неустрашива била, најбоље су знали Степа Степановић и Живојин Мишић. Па и Аречибалд Рајс, кога је срела током војевања. Златна медаља за храброст „Милош Обилић“ нашла се на њеним грудима.

– По повратку у град, Љубица је радила као учитељица. Удала се за Николу де Сарна, сина италијанског дипломате, с којим је добила ћерку Иду, а живели су у Југославији и у Италији. Тамо, њено име је било Виолета де Сарно. Приликом једне посете брату у Сарајеву, разболела се и умрла у 86. години, па је стицајем околности сахрањена на Барама – додаје професор Искрин. – Сахрањена је по православном обреду. На споменику је, упркос томе, остало записано име Виолета де Сарно.

Познанство историчара Искрина и Младена Чакаревића, Љубичиног братанца, било је пресудно да се, 36 година после смрти, хероина Великог рата врати у свој град, да у миру почива над ужичком долином, да нас подсећа на то ко смо, куда и како корачамо.

Много се ћутало

У Титовој Југославији, хероји Великог рата, па тако и Љубица Чакаревић, као да су у земљу пропали. О њима се нерадо говорило, требало је величати нове хероје, али се зна да је Љубица у Титово Ужице долазила инкогнито.

Нама познати Љубичини данас живи најближи сродници су братанац Младен Чакаревић (син њеног брата Милутина, сарајевског учитеља), Младенова ћерка Нада Беара, београдски адвокат Љубиша Јањић…

Топ ми дајте

Остала је иза Љубице Чакаревић анегдота: питао је регент Александар даму тек одликовану највишим признањем за храброст има ли каквих жеља. – Да напунимо топ, да га према Бугарима окренемо, а ја да опалим – одговорила је Љубица.