ТАЈНА СЕЛА У КОМЕ СЕ КРИО ЂЕНЕРАЛ: Последњи Дражин конак

25.02.2015.

(из књиге репортажа „Бестрагом“)

Фото: Игор Павићевић

Снег је на вишеградским планинама окопнио таман толико да се могао газит’. Март ‘46. је превалио дванаести у нешто тринаестог дана, зора је била далеко, Србија још даље. Чича је веровао да се враћа својој Гори, равној и славној, мада му је војвода Будимир Гајић који минут раније рекао: „Нећеш се ти, Чича, нагледати Србије…“

Можда је и сам био свестан тога, поздрављајући свог последњег и највернијег јатака, газећи дубоке Калабићеве стопе низ планинске вртаче и точила. Будимир је гледао за десетином која је замицала за јербасму, крушку дивљаку, у грање, још је било времена да се стрчи за њима и рафалом ућутка завијање вардских курјака и она крупна, космата поган крај Чиче.

Није више било времена ни за шта.. Знао је да од тог тренутка нема више ратовања, већ само хајдучије, па докле потраје. Знао је да је с Дражом готово, али је беспоговорно послушао последњу Чичину комадну: „Немој, Будимире, Никола је то“… – јесте јербасма сочна ко што Лазар Гајић вели, распукне се кад загризеш. А је узбереш, састану се прсти у њој и почне да „крвари“…

Крваво је све чега се дохватиш у Грању, планинском селу над Вишеградом. Већи је данак у крви платило комунистима неголи Турцима за све векове зорења овим невиђбогом.

Једва стигосмо до села. Још је жив црвени аманет да се Грање сатре и затре због јереси, да га нема и то што га има, да свој крст и крстачу носи довека…

„Село од 50 душа има за собом 1.200 година робије због јатаковања Дражи, а то су углавном робијале жене и нејач. Што је било мушких глава дораслих да стану пред цијев – стрељано је! Све што је некад дало кору хлеба четницима, изашло да отпоздрави Чичи, виђело ђе пролази селом, чуло од неког да је прошао, стао са неким који је чуо од неког, водило стада у планину где се четовало… све је то допало метка“, јесте како Лазар вели.

Ево споменика, ћуте на јатачком гробљу. Није сеоско, већ јатачко. Нигде имена старијег од петнаестак година. Ако се коме запатило пунолетство, то су већ биле „старине“… Дуго је у Грању најприроднија смрт била олово у потиљак…

Фото: Игор Павићевић

У горштака је некако вазда мека ракија. Љути они, љуте планине, ал’ ракија мека. Скотрља се ко камен с прага куће војводе Гајића доле, у вртачу, у Ундруљу поток где је Дража…

„Поћ’ ћемо и доље, до мјеста где су заробили Чичу, побили пратњу, а само је мој ђед претекао, рањен, и живео још годину дана да сведочи о Калабићевој издаји и хватању Драже“,

Лазар му ко и ђед, невелик ал’ стамен, она брдска жила, тврдоглава, прека и робусна. Ко и Бошко Баранац и он је пошао с нама у планину, сав саздан од ње, а душе ко ракија мека.

Пред овим прагом је Никола Калабић стао у зиму ‘46. праћен ознашима преодевеним у четнике и од Милана, оца војводе Гајића, затражио да га води Чичи и сину који су зимили у земуницама горе, још даље у планини.

„Чудан је то сој људи био. Године проведене у планини развију у човеку она готово животињска чула за опасност. Тако и Будимир и мој ђед Лазар нису веровали Калабићу ни реч, сумњајући да ће издати Чичу. Будимир је чак, док се руковао с Калабићем, приметио на зглобовима руку готово избледеле трагове „лисица“ којима је био везан када је ухапшен, и вративши се у земуницу, рекао ђенералу: „Издаја, Чича, ово је комунистичка багра дошла с Калабићем по тебе! Побићу ја то на спавању…“, али је Дража беспоговорно веровао свом „верном“ Николи и одговорио га од наума да пресуди и Калабићу и тој ознашкој петорци с њим у пратњи. Заправо, можда је и он сумњао, али једноставно више није имао снаге за збегове и узмицање потерама, па се пустио судбини, како му буде“,

Газимо кошевину, мирисну стрмину палих откоса, скоро трчећи, крупни Бошкови кораци растерују шарке. Свукуд су проклетиње…

Овом је стрмином и та десеторка пртила у замку…

„Још једна је ствар ђеду Лазару и Будимиру била сумњива, кад је један од Калабићевих ‘четника’ понудио другог цигаретом: „Узми, друже“, на шта су сви из Чичине пратње потегли аутомате на њих, али су се некако извукли причом да се тако ословљавају јер су другови од давнина. Био би им ту крај, али је Дража још једаред смирио ситуацију. Како било, пошто Чичу нису успели да одговоре од наума да пође с Калабићем ка Србији, Будимир је одредио мог ђеда Лазара, као рођака и човека од највећег поверења, за вођу, рекавши му: „Ово је издаја, сигурно, па ти митраљез носи преко рамена, с прстом на обарачу, и наслутиш ли ишта, саспи рафал. Пуцај у Чичу да им жив не допадне шака…“, слушамо Лазара и он је као и остали Гајићи добио име по ђедовима, петорици најдичнијих четника овог краја за којима је остало исто толико удовица, много више нејачи и посмрчади.

„Ево, браћо, то вам је то тужно и историјско место на којем је заробљен Дража. Баш ту, пет-шест километара од места где се растао са Будимиром Гајићем и пошао у извесно…“, чудан је то осећај стајати на месту које је део историје, колико и заборава. Деценијама нико није смео прићи овој малој затравини, не широј од метар-два, насред шумског пута, уз поток. Бошко и Лазар веле да су годинама ознаши вребали у шуми сваког ко би залутао или с намером дошао до места на којем данас стоји белег тројици четника из Дражине личне пратње, побијених те зоре 13. марта ‘46. године.

Фото: Игор Павићевић

„Стигавши на ово место мој је ђед упитао: „Куда сад, браћо“, слутећи најгоре. Један од партизана, преодевених у четнике, одговорио је: „Лево“, на шта је ђед само узвикнуо: „То није пут за Србију, издаја!“ У то га је погодио метак, успео је да се окрене и види како један од ознаша скаче на Чичу, док остали пуцају у његову пратњу. Тако су се и били распоредили, мој ђед на челу, Дража и Калабић иза њега, а за њима остали, с тим што су се ознаши тако распоредили да Дражини пратиоци буду испред њих и на пушкомету им“, сашли смо до потока. Плитке, питке и брзе планинске воде, јединог јатака којој Крцунови јуришници нису могли ништа…

„Ђед је успео да утекне, читаву годину се крио код јатака и тачно на врх године дана од хватање Драже и погибије његових сабораца убијен је на истом месту. Знао је да ће тако бити и јатаци су му говорили да не иде да запали свећу побијенима на овој затравини, јер га чекају ознаши, али је знао да нема смрти без судњега дана и да је тај дан његов судњи“, збори Лазар, помало вукући ногу прострељену у последњем рату.

Показује вртачу до које се ђед дотетурао и умро наслоњен уз дрво.

„Прекрстио се, запалио свећу и погледао у шуму. Знао је, чекао је рафал који га је пресекао. Довели су потом бабу да га препозна, али јој нису дали да сахрани тело, већ су га премазали машћу и рекли: „Нека пашчета, нека га растргну вуци“! Једва је, у потаји, касније успела да га покопа под једну шљиву, у плитак гроб, колико је могла, не причајући никоме о томе. Читав ме је живот водила до те шљиве, никад не рекавши због чега ходочастимо ту. Тек ми је на самрти открила ко лежи под њом и заклела да ископам ђеда и сахраним га уз њу, како доликује.

Војвода Будимир Гајић није био те „среће“.

„Бежао је потерама све до ‘48. године, када су га већ рањеног и измученог сатерали у обруч код Рудог, на Увцу, где се убио легавши на бомбу. Причали су стари да су играли Козарачко коло над његовим раскомаданим телом, а затим остатке побацали у воду. Никад ни кост није пронађена, на гробљу му је белег, видели сте, али не и тело..“, разишли смо се крај потока.

Фото: Игор Павићевић

Лазар и Бошко одоше навише, у Дражево, одмах ту, кад се из шуме изађе на пут. Засеок Добрунске реке којег су крајем деведесетих тако крстили у спомен на Чичу. Подигли су цркву, понајвише захваљујући Бошку Баранцу, поставили споменик који је налик ђенералу преживео своју епопеју – после пада Вуковара, где је био постављен, пренет је у Брчко. Када су Брчко прогласили дистриктом, донет је овде. За вјек и вјекова, надају се. Некако ту понајвише и припада. „Видиш ли куд гледа?! Тамо где га је Калабић наводно требало одвести – у Србију“, прича се овде не завршава. Напротив, оно што тврде, а порекло им даје за право, јесте и недоречена истина о страдању Вука Бранковића 20. века, ил’ Прометеја комунистичке пропаганде – Николе Калабића.

„Калабић је убијен истог тренутка када је Чича ухваћен. Добио је рафал у груди, а стари су шапатом говорили да је сахрањен под крушком, одмах поред куће Перишића, горе на друму – уз друм, којим смо пошли до чатмаре, још јатачких крајпуташа и белега преке „правде“, која није била ни спора, нити достижна.

Невелика кућа Петра Перишића Француза јесте последња станка на овом ходочашћу једној истини и стотину лажи. О њој се најмање зна, о њој се није говорило, у њу се није гледало кад се пролази друмом. Причу о њој знају само овдашњи, али и сад пазе коме ће је рећи…

„У ову кућу су Дражу довели по хапшењу, у њој је провео скоро читав дан, док Крцун није дошао да се лично увери у велику победу својих потерника“, здравимо се са садашњим домаћином приземљуше Слободаном Перишићем, тапијашем дела забрањене историје.

Фото: Игор Павићевић

„Када су закуцали на врата, још свануло није, мајка Јања је провирила кроз прозор, видевши тек сенке у мраку. Разазнала је браде и кокарде, мада су јој ови говорили: „Отвори, стара, нисмо четници“, слушамо домаћина, налакћени на истисто, крај истог креденца у собичку с десна, с погледом на друм, где је ђенерал провео последње сате на „слободи“!

„Викнула је оцу: ‘Петре, неки људи, кажу да нису четници, али тако изгледају!’ Отац је отрчао по шмајсер, у то су ови развалили врата и гурнули Дражу пред собом. Отац је причао да је прво њега угледао, а да су за њим улетели и остали, не откривајући ко су и шта се догодило само неколико минута раније доле у потоку. И даље су се представљали као четници, Чича је ћутке седео на столици, свезаних руку, што је оцу било сумњиво.

Четници, а свог команданта држе везаног“, пред кућом се, по Петровом сећању, распоредила стража, постојала је опасност да се пронесе глас о заробљавању Драже и да Гајићеви четници ударе на кућу. „Како су одмицали сати, оцу је било све јасније шта се збило!

Иначе, мајка и он су имали лозинку да, кад наиђу четници, стара пита: „Петре, да скувам кафу“, а кад дођу партизани: „Петре, да испечем кафу“! Упитала га је: „Петре, да скувам или испечем кафу“, а отац јој је, схватајући све, одговорио: „Чини како хоћеш, Јањо, сад је свеједно…“, већ се смркавало када је тог дана, с три џипа пред кућу стигао барјактар читаве операције – пуковник Слободан Пенезић Крцун, ушао у кућу, ухватио свезаног герилца под мишку и повео у – историју. Устао је, ћутке, поздравио домаћине и корак пред Крцуном изашао из куће. Џипови су отишли пут Србије. Остале су чеке, задуго. Ваљало је од Гајића наплатити онолики данак у крви…

„До шездесетих година мушка глава није смела да крочи у нашу кућу. На мртво име су пребијани сви који би нам прекорачили праг. Удовице Гајића свакодневно су ишле на следовање батина у вишеградску Удбу, све док физичку тортуру нису заменили оном можда и гором од ње – изолацијом Грања од остатка света. Свакојаком, оставивши га да самује и труне у планини, ко сирак тужни, удовица прогнана од прага до гроба и назад, никуд даље“, објашњава Слободан Перишић.

Даље, чини се, заиста и нема, прагови су овде, у „проклетој“ планини једнако и гробови, гробови су прагови, а живот је тек прича која се препричава… Смрт је најживља. Овде, у задњем збегу јербасме, оне крушке, дивљаке, живот је најнепроверенија гласина. А она пукне, располути се кад је загризеш, душа јој се излије у млазовима. Пошкропи крст и грањске крстаче, једине знане међаше села које ће довека живети своју анатему као благослов и благослов као проклетство. Најкривља Дрина вишеградског усуда…