СВЕТЛА И СЕНКЕ САНКТ ПЕТЕРБУРГА: Увек, кад је било тешко, Руси су се држали за небо

18.12.2019.

„Нема дрва, писма не стижу, сви ћемо умрети и покриће нас снег.”

Сликарка Љубов Шапорина из Санкт Петербурга слала је те године писма из којих су излетале црне птице и црне мисли.

„Воља за животом ме напушта. Боли ме срце. Зар је могуће да нећу преживети?”

Њена писма била су пуна злих слутњи.

Никад зима у Санкт Петербургу није била хладна као те године. Смрт данима није одлазила из великог града. Била је у свакој улици, у сваком пролазу, у сваком стану, у свакој соби. 

Крај канала Грибоједова јутрос су се играла деца. Њихова весела цика чула се до Казањског сабора. Невски проспект био је залеђен, а преко леда поносно су ходале Рускиње у мини хаљинама. 

Нигде као у Санкт Петербургу жене не ходају тако поносно. 

У пола једанаест над градом сијало је сунце. Кад се разведри и кад снопови светла падну на град, Санкт Петербург пун је живота.

На каналу Грибоједова је Лављи мост на коме је често стајао Пушкин.

У музеју у Санкт Петербургу изложене су дечје играчке! Извађене су са дна језера Ладога, недалеко од града. То нису играчке које су деца бацила из брода или чамца, док су била на излету, него су то играчке које су тамо тонуле заједно са децом! Страшна је историја Санкт Петербурга. Нема града у коме је више живота и више смрти. 

Немци су немилосрдно бомбардовали конвоје којима су покушавали да изведу децу из града. Од директних погодака бомби, тонуле су под лед и играчке и деца!

Мора да се њихов врисак са чамаца чуо до неба! 

И сад се тамо чује за ледених зимских ноћи. 

Али, до немачких пилота није!

У Санкт Петербургу тих година, а блокада је трајала 872 дана, деца су почела да се играју чудне, до тада невиђене игре. Умотавали су своје луткице у крпе и сахрањивали их…

– Данас је умро папа… А данас је умрла наша рођака Ола… Данас је умрла и мама… Остала сам само ја.

Дечји записи су најстрашнија историја Лењинграда. 

Није могуће ходати улицама Санкт Петербурга, а да у глави не чујете гласове деце са Ладоге. 

У граду је тог времена основана посебна екипа добровољаца. Ишли су од стана до стана у којима су од глади и хладноће умирали људи и сакупљали децу која су остајала незаштићена, сама, јадна, гладна, промрзла, крај својих родитеља…

Старији су до последњег тренутка хранили децу са оно мало хлеба што су имали, а сами су умирали од глади. 

У музеју у Санкт Петербургу чува се парче хлеба од 125 грама. Толико су људи добијали дневно. Често није имало ни толико.

Кад би стало бомбардовање, Лењинграђани су излазили на улицу да ходају.

Тако су мање мислили на глад.

У Санкт Петербург стигао сам уочи дана у коме је град славио 75. годишњицу окончања немачке блокаде. Авион је неко време летео изнад радничких насеља док није дотакао писту Пулкова. 

Улице су биле окићене заставама Русије и црвеним заставама, „Заставама Победе”, под којима је извојевана победа.

Падао је снег, била је мећава, било је хладно, мрачно, није се далеко видело, али је у граду било свечано.

Русија је највећа у Санкт Петербургу. Сенке Империје још су на градским улицама и на мостовима. Међу огромним здањима. И сенке и слава.

Када се пише о овом граду, речи треба пажљиво изабрати, одмерити сваку по три пута. Овде је велика грехота узалуд потрошити иједно слово.

 Кад се улицом која се зове Мала Морска крене низ Неву, на крају је огроман трг на коме је човек као мрав, а са десне стране је Исакијевски сабор. Овде су векови руске славе. Овим улицама ходали су руски цареви и царице.

На споменику код Тројицког моста, Суворов је представљен као грчки бог! Гледа преко Неве, према Петропавловској тврђави. У очима му је снег а поглед хладан. Четрдесет година је ратовао и није изгубио ниједну битку. Најсуровији је био према себи, а какав је био према потчињенима то Бог зна. 

На његовој надгробној плочи пише само – „Овде лежи Суворов.”

А, шта би друго требало да пише?

Над Казањским сабором у ноћи веје снег. Овде Русија није на земљи него је на мермерним стубовима, на пола пута до неба! Различити су путеви којима је Русија стремила небу и слави. Ко ће их све одгонетнути! Они су некад водили на Запад, некад на Исток, некад на Југ или Север… Некад је на тим путевима Русија била своја, некад није, некад су губила, некад су Руси и њихова елита говорили различитим језицима и много пута се нису разумели.

У леденој ноћи, на Невском проспекту испред Казањског сабора, лепо је као да су около процветале мајске руже.

Испред цркве, маршал Кутузов представљен је као римски сенатор! Москва је Трећи Рим, а четвртог неће ни бити. 

Кад је у Лењинграду било најтеже, Стаљин је дозволио да се из храма изнесе Казањска икона и да се одржи молебан и литија. Кад је било још теже, у Стaљинграду, и тамо су носили Казањску икону. На дан Казањске, 22. октобра 1812. догодила се прва победа руске војске над Наполеоном. Мање или више од 110 година касније, ваљда 1922. бољшевици су из Казањског сабора однели силно злато и сребро и са иконе поскидали украсе.

У белој јануарској ноћи Казањски сабор стоји на стубовима, ни на небу ни на земљи. Понекад се учини да се држи за небеса, да није чак ни на оним стубовима. 

Кад је било најтеже, Русија се увек држала за небо. 

У јануару дуго је до пролећа у Санкт Петербургу. У ноћи пуној снега дуго је и до јутра, а камоли до маја. Људи увече ходају замрзнутим каналима и Неву прелазе пешице далеко од мостова. 

Сваког јануара, људи увече стоје крај Неве и ћуте. Сећају се јануара 1941. или 1942. и 1943. крај Неве. Тада је у једном месецу од глади и хладноће умирало под 50.000 људи а из града се није имало куд. У граду није било ни хране, ни воде, ни грејања, ни канализације.

Тада су дечје играчке завршавале на дну Ладоге, а деца на небу ван сваког бола и патње. Девојчице Лењинграда тада су сахрањивале своје лутке да не гледају страхоту.

У јануару људи плачу на обалама Неве за том децом, а деца се радују на небу. 

Крај цркве „Спас на крви” је Михајловска башта којом је волео да шета Пушкин. Вечерас је била пуна пахуља које су лебделе на пола пута до земље. Близу је мала црква у којој су песнику држали помен, пошто је после љутих рана умро, а због познатих околности опело се није могло обавити у већем храму. 

Негде близу станице метроа Чорнаја Речка, на путу од центра Санкт Петербурга ка Кронштату, место је на коме је Пушкин бранио своју част у двобоју. Сада су тамо стамбени блокови. Ко зна где је та стопа земље са које је песник пуцао у француског имигранта?

У Чорној Речки питао сам неке дечаке за то знаменито место. Нису знали да ми кажу где је.  

–Животу је крај, крај… Нешто ме притишће – прошапутао је песник пре него што је издахнуо. 

Влада је наредила да се његов сандук до гробља пренесе на колима напуњеним сеном и да се песник сахрани без икаквих церемонија. 

Улицама којима је ходао Песник, синоћ је дувао северац и све ледио пред собом. И нека је, кад нема Песника. Данас више нема таквих. Такав је рођен једном и никад више. 

У Санкт Петербург стигао сам данас авионом из Архангелска. Док се авион одвајао од писте, са звучника чули су се мили тактови „Валцера ружа” исписани руком Чајковског. Испод је било залеђено бело пространство испод кога су руже чекале мај, па да процветају.

Да ли је Чајковски „Валцер ружа” писао док је чекао да се испод снега и леда појаве први цветови? Или је више ружа било само у његовој имагинацији?

На Тихвинском гробљу је гроб композитора. Близу су сахрањени Стравински и Рубинштајн. 

На Невском проспекту међу блоковима жутих зграда осећа се дах Велике Русије. Ни векови нису могли да проветре улице и пролазе. Узалуд је све. Мирише на Империју. 

На улицама којима су ходали песници, композитори, вајари и архитекте, сликари и писци, цареви и генерали, адмирали…

Кад је зидан Санкт Петербург, мора да је Бог понекад, помало, окретао главу на другу страну. Сељаци су, кажу, доносили земљу правећи од својих кошуља прегаче, па су у њих сипалу рођену, а камење није падало са неба него је пут подмазиван крвљу да камени блокови боље клизе. Или ми се учинило да сам ту причу негде чуо? 

Кад је Петар Велики зидао Санкт Петербург, свуда по Русији било је забрањено зидање зграда од камена. Сваки становник био је у обавези да до града допреми стотину камених блокова.

Кад је Пушкин записао – „град је обучен у гранит”, ко зна на шта је мислио?

У јануару Санкт Петербургом хода се по леду. У јануару 1941. и 1942. градом су по леду вукли покојнике на санкама, умотане у платно јер није било дрвета за сандуке. Овом истом улицом на којој сад стојим. На чију ли сам крв згазио. Да су барем имали где да их сахране. Мајке су плакале и није им нестајало суза.

Кад би било речи да се туга опише, али нема их. Речи овде треба бирати и не трошити их узалуд. 

Санкт Петербург се рано буди. Још док од сунца нема ни трага. У куполама цркви огледају се галаксије и вечност, а северна звезда трепери над Невом.

Да ли је Петар Велики видео ову слику, овако како град данас изгледа, куполе цркава и галаксије како се огледају у злату, када је горе крај реке одредио место где ће бити град?

Руси никад кроз историју нису имали много времена испред себе. Све велике подухвате изводили су у страшним налетима, а никако другачије нису ни могли.

Какав је то страшни налет духа, прегалаштва, снаге и воље био кад су градили Санкт Петербург? 

У зору 27. јануара булеварима поред Неве маршира војска. Певају руске песме и вичу „ура”. Улице дрхте под њиховим цокулама. Како ли тек под њиховим цокулама дрхте улице градова који нису њихови?

У Санкт Петербругу нема, кажу, стана, собе, степеништа, ни једног јединог комада улице на коме неко није преминуо за она 872 дана. Њихове душе понекад, за дугих ноћи, седе не прозорима крај упаљених свећа.

Зашто ноћима не успевам да заспим у у хотелској собици у улици Мала Морскаја која је близу Невског проспекта?

Кад год задремам чујем гласове, страшни дечји врисак са Ладоге. 

На дворском тргу постројени ешалони сачекали су зору. У парку испред зграде Адмиралитета дрво је пуцало од мраза. Кад се на Дворском тргу испред Зимског дворца построје ешалони, Русима којих је около на хиљаде срце дрхти од радости. 

Како руски војници сатима стоје на мразу на Дворском тргу?

Дуго сам их гледао. Ниједан од њих није се померио, нити је дрхтао. У зору док су чекали да се раздани прсти су се лепили за челик пушака. 

Анђео који је на врху Александријског стуба једном је окренуо главу и погледао их.

Једног оваквог зимског јутра на Пушкина је у Чорној Речки пуцао француски емигрант. Било је хладно и изнад града је треперила Поларна звезда.

Да је у целом Санкт Петербургу и у читавој Русији подигнут само Зимски дворац, Русија би била велика. Залуд је трошити речи и описивати лепоту дворца у зору, кад над Дворским тргом, на пола пута од неба од земље, лебде беле пахуље.

Док су око града оне године грмели топови и обруч се стезао, позоришта су у Санкт Петербургу радила. Кад је Шостакович завршио Седму симфонију, премијерно је изведена уз подршку топова са фронтова око града. 

Никад у историји и ни у једном граду топови нису бранили симфонију. 

Премијера је била велика војна операција. Уз прве тактове симфоније, на фронту су загрмели топови.  

Има ли тога на свету ко је и ко ће икада одгонетнути велику тајну Русије?

Док су увежбавали Седму, музичари су од глади падали у несвест. На премијери свирали су последњим атомима снаге.

Док су на град падале бомбе, Руси су демонтирали споменике по граду носили их у предграђа, тамо стављали у ископане рупе и затрпавали их земљом. Кад је рат завршен, прво су у град вратили те споменике. И још једном је исти оркестар, они који су остали живи, извео Седму Шостаковича.

Кад се разданило, јутрос, Дворским тргом марширали су ешалони. Испред њих заставе фронтова који су ослободили град и окончали блокаду дугу 872 дана. Над тргом су звонила звона. Војни музичари свирали су марш „Вставај страна огромнаја”.

Дан на Дворском тргу био је свечан. Кад се из хиљада грла проломило „ура, ура, ура”, то је било као грмљавина, као јуриш козачке коњице. 

Док су војнички гласови још лебдели над тргом, гледао сам у небо и кроз сиве облаке видео козаке и њихове бојне коње како јуришају кроз донске степе. 

У ствари, после сам схватио, то нису били козаци, него борбени авиони, у савршеном поретку прелетели су изнад града, уз страшну грмљавину дошли, уз страшну грмљавину отишли. Људи на улици су их гледали и викали – „ура, ура, ура”. 

Када су улицом испред прошли војници обучени у униформе какве су носили њихови преци 1941. године, људи около су плакали и махали црвеним заставама. Кад су у униформама предака наишли морнари на тротоарима су поново махали црвеним заставама и викали „марјаки”, „марјаки”…

Кад мој пријатељ Дмитриј викне „марјаки”, његов глас чује се до Иркутска.

Како је у зору, кад Дворским тргом марширају ешалони, леп Зимски дворац.

Студенткиња Марта читала је данас на улици у Санкт Петербургу одломке из дневника девојчице Тање: „Жења је умрла 28. децембра у подне, ујак Леша 10. маја. Умрла је мама, умрла је бака. Умрли су ујка Васја и ујка Лека. Савичеви су умрли. Сви су умрли. Остала сам само ја”.

На дворском тргу данас је било много деце да виде параду. Дечаци су махали заставама Русије, а девојчице кроз ограду гледале морнаре како марширају.

И све су у трену биле заљубљене. Девојке и девојчице у овом граду воле морнаре и њихове беле униформе.  

Санкт Петербург данас је славио. Тачно је 75 година откако је окончана блокада. Велика је Русија кад слави своје победе.

Када је Петар Велики градио град који је постао престоница Империје, погинуле су хиљаде и хиљаде људи. Темеље многих зграда држе њихове кости.

У темеље Русије овде су узидане кости милион и по људи који су помрли од гладе, хладноће и 148.478 немачких артиљеријских граната испаљених на град за 900 дана. 

На паради на Дворском тргу на челу колоне технике ишао је тенк Т34, за њим С-400 и Искандери. У Санкт Петербургу лако је схватити зашто Русија неће никада више дозволити да јој се још једном понови Лењинград. Један је био довољан за сва времена. Историја овог града је историја патње и страдања. 

Санкт Петербург најлепши је у јуну кад процеветају црвене руже и кад је вода у каналима плава као очи Рускиња које шетају градом.

Кад је парада завршена, официр који је предводио један од ешалона наредио је својим војницима „поздрав на право”, за народ који је стајао са стране, на плочнику. „Ура”, „ура”, „ура”, поздравили су људи кадете који су марширали у савршеном поретку. Руски официр осетио је у тренутку како дишу људи који су стајали на тротоару.

– Ми смо са вама – викали су људи са плочника војницима.

На Дворском тргу, почетком августа 1914. године, хиљаде и хиљаде Руса изашли су да протестују у знак подршке Србији, тражили од цара Николаја Другог да помогне братској земљи… Цар се тада, кажу, појавио на балкону, поздравио грађане и огласио манифест да је Русија кренула у рат…

„Али, чим је букнуо Светски рат, сва се Русија, као један човек, дигла да заштити Србију” – записао је у „Историји Русије” Алексеј Јелачић. 

Увече, Санкт Петербург поново је био на Дворском тргу испред Зимског дворца. Да се још једном присети тешких дана блокаде и радости победе. Звуци Шостаковичеве Седме симфоније измешани су за звуцима експлозија бомби и топовских граната, праћени сликама разарања, суза, пројектованим на зграду Генералног штаба Руске флоте.

Небо су парали снопови светала из рефлектора. Као 1941. кад су тим истим светлима по небу изад града тражили немачке бомбардере. Санкт Петербург памти тешке дане. Да му се не понове.

Кад су после ватромета, дестине хиљада људи кренули назад у град, сцена је била као у Ејзенштајновом филму… Као да је огроман талас запљуснуо Дворски трг. 

„Ура, ура, ура” – викали су људи у страховитом налету енергије и снаге.

Ко није видео ту слику и није био део тог таласа састављеног од људи у покрету, тај не зна колико Русија може да буде силна. 

„Појављују се веома занимљиве књиге код антиквара у Симеоновској улици, и ја, уместо да сакупљам новац за мртвачки сандук, маштам о књигама. Смешно. Једна мала бомба и ништа од тога неће остати. А нико о томе не размишља.”

Ово је 18. јануара 1942. године записала сликарка Љубов Шапорина.

Ове зиме, на 75-годишњицу окончања блокаде Лењинграда, Немачка ћути. Нико се није сетио да у Берлину обележи годишњицу, запали свећу и каже, јесте, наши, моји, немачки пилоти бомбама су гађали децу у чамцима на Ладоги и децу у камионима на леду Ладоге. 

А јесте, све се то десило на срамоту Немачке.

Улица Мала Морска води од Невског проспекта до Исакијевског сабора. Поред је улица Велика Морска. У њој је 28. децембра 1925. године, у соби број пет хотела „Англитер” нађен мртав Сергеј Јесењин. 

Његова последња песма била је „До виђења, друже мој, до виђења…”

До свидања, друг мој, до свидања…

Изнад хотела, небо је сиво и притиска људе свом тежином. 

Исакијевски сабор саграђен је од легенди и камена. Говорило се, док је Сабор у скелама, биће мира и за Романове… Од 1858. до 1916. Сабор је био у скелама. Кад су скеле скинуте, дошли су бољшевици и стрељали цара и његову породицу…

Близу Исакијевског сабора је споменик који је Катарина Друга подигла Петру Великом.

Нигде на другом месту Русија није велика као у Санкт Петербургу. 

Какве су руке и какве прсте имали вајари који су правили споменике Санкт Петербурга? Јесу ли те облике стварали у својим главама, у својој машти, или су били на вези са вишим сферама људског ума и вишим сферама неба? Онима које разумеју и које су дате само одабранима?

Јесењин је писао песме о брезама.

„Под прозором мојим
Једна бреза бела,
Блиста се у сребру
Свог снежног одела.”

У хотелу „Англитер” нема више собе број „5” у којој је Јесењин нађен мртав. 

Зато је око Санкт Петербурга и по градским парковима много бреза. И свака има песму коју јој је написао Јесењин. 

Брезе у Санкт Петербургу због ових стихова су поносне. 

„Далеки драги дани несвели –

никад да ишчезне та слика, глас…

Тих година смо ми сви волели, 

али су мало волели нас.”

Кад живот притисне, и кад после година заборавимо ове стихове, можда је боље да више и нисмо живи!

Куполу Исакијевског сабора са спољне стране украшавају анђели. 

Фјодор Тјутчев једном је писао: „Гледао сам стојећи на обали Неве / Како се кроз мраз и маглу / Сија златна купола / Исакија-горостаса”. 

Немачка артиљерија није гађала ову цркву, не због лепоте, него зато што им је њена купола висока 101,5 метара била оријентир. 

За украшавање сабора грађеног 40 година потрошено је 400 килограма злата. 

Мало даље, уз Невски проспект, па низ канал Грибоједова, главна купола Цркве Спаса на крви умотана је платном и окружена скелама. Кад је је на пратњу цара Александра Другог 1881. године бачена бомба, неповређени цар похитао је да помогне рањеном кочијашу. Пресудио му је други бомбаш који је чекао у близини. 

Цар Александар Други ослободио је руске сељаке кметства, спровео бројне реформе. Црква је подигнута на месту где је пала његова крв. Звали су га „Ослободилац”, преживео је пет атентата, шести није. Кажу да је тог дана, кад је убијен, пошао у двор да потпише указ о новим реформама и новим слободама за своје Русе.  

Спрам олтара од камена, у цркви је део оригиналне калдрме на коју је пао тешко рањени цар. На огромном своду је лик Исуста Христа рађен у мозаику. Лепота и крв овде су у истој цркви. Они су нераздвојиви делови исте приче.

Јесу ли каменчиће мозаика по зидовима „Спаса на крви” лепили људи крвљу или анђели сузама? Као опомену Русима?

На 75-годишњицу окончања блокаде Лењинграда читав град је огроман музеј. Људи стрпљиво стоје у редовима да виде камионе у којима је у град, преко леда Ладоге стизало оно мало хране, а из града, из блокаде, спасавана деца. На белом платну у једној од улица приказују се кадрови филма који су снимали Немци из авиона.

Они који нису имали милости.

Да ли су им пред очима, док су бацали бомбе на камионе и чамце пуне деце, били ликови њихових дечака и девојчица, у Немачкој? Да ли су се, одозго из кабина њихових машина, виделе плаве очи руских дечака, и зелене очи девојчица? Да ли су барем видели црвену дечију крв на белом леду? Или су је видели, а правили се да је не виде?

У рано јутро, изнад Морског храма у Кронштату, на обали Финског залива, појавила се дуга. Не она летња, пуна боја, него зимска – пуна светлости. 

До Морског храма пролази се уличицама Кронштата, крај безбројних жутих зграда. Над залеђеним улицама лебди јутарња измаглица, а дуга пуна светлости изгледа као небески оквир којим је град причвршћен за земљу. 

До скоро, Кронштат је био затворени град. Јутрос је над њим дуга у којој се огледају крстови Морског храма.

Градња Кронштатског поморског храма завршена је 1913. године. Пројектовао га је Василије Косјаков. Кажу да је архитекта више пута ишао у Цариград, у Свету Софију, мерио зидове и сводове, куполе па онда цртао лукове светиње на обали Балтичког мора… 

Главни морски храм у Кронштату спомен је свим погинулим руским морнарима до 1918. године. На црним мермерним плочама у храму су њихова имена и мора где су губили животе. 

Света су њихова имена. Само на мермерним плочама у храму је више од 12.000 имена. Именом су побројани само официри, да би се побројали сви морнари, требало би на стотине оваквих храмова.

Храм је освећен јуна 1913. у присуству царске породице. Николајевски поморски саборни храм је затворен 14. октобра 1929. године.

Деценијама је био у јадном стању. У његовим куполама огледала се туга, а душе морнара у дубинама Балтичког мора су плакале за његовим златним крстовима. 

На празник Светог Николаја Чудотворца 2005. године, божанска литургија је служена први пут после 75 година. А 19. априла 2012. свјатејши патријарх Кирил је у присуству председника Русије Дмитрија Медведева обавио чин малог освећења поморског храма. А годинама пре тога, Светлана Медведева, супруга тадашњег председника Русије, годинама је сакупљала средства за обнову светиње. 

– Бог јој дао, Бог јој вратио за њен труд – кажу у Кронштату и не заборављају њену доброту.

Велико освећење храма Николајевског поморског саборног храма обавио је патријарх Кирил 28. маја 2013. године и заједно је с Његовим Блаженством јерусалимским патријархом Теофилом одслужио Божанску Литургију.

Купола Морског храма види се из свих крајева Финског залива. Она је оријентир душама руских морнара које лутају морима. Да лакше нађу Русију.

На обали Кронштата је споменик Петру Великом. Низ дугу улицу, кроз парк, Император гледа бродове Северне флоте рођене давно у некој његовој визији.

Кад је Цар 1703. године градио прво утврђење на острву Котлин, било је то истинско чудо. Кад је лед на мору био довољно дебео, радници су довукли хиљаде рамова од храстовог дрвета напуњених каменом. Кроз рупе у леду, рамови су спуштани на дно мора. Тако су направљени темељи и тврђаве, а кад је дошло пролеће, лед се отопио, шведски морнари могли су у чуду да гледају – руска утврђења која су затворила прилаз Санкт Петербургу с мора.  

Кад је избила Октобарска револуција, кронштатски морнари били су главни ослонац бољшевика. Четири године касније, у тврђави је избила побуна против совјетске власти. Морнари су од бољшевика тражили слободу говора и заустављање депортација у логоре… Побуну је у крви угушио је Лав Троцки. 

У подне небо изнад Кронштата је сиво. Нестане ледена зимска дуга изнад Главног морског храма. Главну куполу храма украшавају златна сидра. 

Пространим тргом испред пролазе деца на путу из школе.  

Са десне стране пута од Кронштата према центру Санкт Петербурга, близу обале залива, у небо штрчи 462 метра висока купола „Лахта центра” који је подигао „Гаспром”. То је тренутно највиша зграда у Европи.

Зграда се уврће 90 степени по својој оси, сва је у стаклу, кад се на залив навуче магла, њена кула штрчи изнад облака у плаво небо. На врху куле ветар понекад дува брзином од 40 метара у секунди. 

Око те зграде су безбројни блокови новоподигнутих зграда, из тих блокова свако јутро у станице метроа, које су около, крене река људи, на посао, у школу, на факултет.

Има около много и сивих, једноставних радничких зграда из којих се не види пучина Балтичког мора и у којима живот није тако романтичан и богат, него се из једног прозора виде други, исто тако сиви и једноставни у којима живе радници, они који свакога дана састављају крај са крајем, школују децу и маштају о бољим данима који тешко да ће стићи. 

И то је Санкт Петербург и то је његова судбина. Никад овде живот није био лак.

Од северне престонице Русије до Москве, путовао сам возом који се зове „Сапсан”. Њиме се растојање од непуних 800 километара прелази за мање од четири сата, понекад и за три и по, воз путује углавном брзином од 185 до 220 километара на сат, у појединим тренуцима и целих 250. 

За тај воз реновирана је пруга од Санкт Петербурга до Москве, купљени су немачки брзи возови, уложене су милијарде и милијарде рубаља. 

И споља и изнутра тај воз изгледа као чудо новог века, од удобних седишта, до монитора на којима се прати брзина, од Санкт Петербурга до Москве пут прође као трептај ока…

Једино што је са овим возом, са његовим аеродинамичним линијама у тешком контрасту, често и пречесто су села и насеља около у којима су куће просте, сиротињске, стамбени блокови стари деценијама, заостали из времена Стаљина или Хрушчова и сиромаштво које је и на блиц видљиво и које они који путују 250 километара на сат тешко да могу да примете. 

Кроз прозор вагона у сликама које су као кадрови убрзаног филма, виде се понекад и људи на улицама тих села и градова, који често и не окрену главу да виде воз који јури фантастичном брзином. 

Возовима се диве само деца и писци, једино што писци знају понекад да буду патетични, сетио сам се у возу реченице Моме Димића из његове приче о Јасној Пољани. 

Једном, у јесен 2001. године, кад се делегација Савеза писаца Русије укрцала у вагон и кренула Транссибирском, у част сто година чувене пруге, писац Владимир Карпов, цитира га у тој причи Мома, рекао је „Ако Русију погледате из птичје перспективе, видећете најдужу линију транссибирске железнице од Бреста до Владивостока. Њу уздуж пресеца линија матушке Волге. То је Свети крст Русије кад знамо да је у време Отаџбинског рата управо железница спасила земљу”.

Негде кроз Твер, воз је, лебдећи изнад шина, прелетео изнад моста преко матушке Волге. Река је овде, у односу на њене обале и ширине код Рибинска, Јарославља и низводно, сасвим мала, покривена ледом, а истина, нисам успео ни да је видим човечански, јер је воз преко моста прешао као ракета.  

На мосту сам оставио тек један осмех који је, видео сам то у трену, док је воз нестајао ка Москви, пао са шина доле на лед и остао да чека пролеће, да се лед отопи, па да Волгом крене низ бескрајно пространство, тамо ка Каспијском мору.

Тако сам део себе заувек оставио Русији.

 

(Одломак из књиге путописа „Руски крст“ Зорана Шапоњића, Вукотић медија, Београд, 2019. године)