ШУТКА, НАЈВЕЋА И НАЈЧУВЕНИЈА ФАВЕЛА НА СВЕТУ: Краљевство за Елвиса и децу Нила

13.03.2015.

Чичко Елвис је жив! Проверено! Жив, живахан, гарав и надрндан. Хиљадама километара далеко од Мемфиса слуша Стоју, воли све што воле млади и носи „реј бан“ без обзира на временске прилике, поистовећујући се са својим политичким, духовним и естрадним идолом – Милетом Китићем.

И, живи за фајт, наравно! Политички. Не верује у силу, осим кад нема другог избора, или кад тај избор није довољно аргументован као речитост силе.

Испалио нас је ко Бобан Здравковић Леу Киш за гостовање, мада је као први човек општине Шуто Оризари требало да буде наш домаћин тијеком обиласка најпрозаичније насеобине „потомака“ фараона у Европи.

Дакле, Елвис није онај, већ Бајрам, Шуто Оризари је званичан назив за далеко познатију – Шутку, а ми смо на обронцима Скопске Црне Горе, на којем су урбанисти-онанисти покушали да направе елдорадо за Роме после катастрофалног земљотреса 1963. године, односно склоне их што даље од града.

Но, ако има неко ко није чуо за Шутку да апсолвирамо: највећа и најчувенија фавела на свету. Без иоле претеривања, с обзиром на то да једина на кугли земаљској има званичан статус ромске општине, мада је са 50.000 становника безмало град, па отуда и потреба да нас исправљају кад поменемо Елвиса…

„Не-е председател на општината, туку градоначалник, разбираш„,

Џулијан је тек један у низу који су инсистирали на исправном титуларењу носиоцу црних „реј бан“ – трећи дан, заправо, сваки дан – Елвису Бајраму, градоначелнику Шутке.

„Разбирам, Џулијан“, мрмљам, опијен мирисом ужеглог ималина, који је стари чистач ципела ко лопатом нанео на моје чизме.

„Ку..ц ти разбираш, јас да ти кажам! Не сум Џулијан, туку Ђулијан, са Џ…“, у праву је, заиста ништа не разумем: Џулијан који то није, већ Ђулијан са наглашеним Џ, и залихама ималина до нестанка људске врсте.

Шутка је, иначе, још у дубокој жалости због губитка великог пријатеља и сабрата – Мајкла Џоовог Ђексона, са Џ на почетку. Накија ваља дискове „со најдобро од Мајклот“, мада неки нови клинци, признаје, више цене уметност становитог Рамка који завија са импровизованог разгласа, као да има напад слепог црева током свих 12 песама… Има и фамилију у Београду, у насељу Загреб?! Не Рамко, Накија – конектинг пипл.

„Можда у Земуну, Загреб није чак ни у Србији“, зајебали смо му концепцију до коске. Ћути, загледан у Цецино попрсје са покислог омота дивче ЦД-а, ко у исцелитељску фотку Алана Чумака. Колико ли је риба смувао на жваку да има својту у Загребу, а оне му дале верујући да ће их извући из беде и одвести у далеки Београд…

Елвис је послао поруку да се јавимо његовом заменику Алдину. Јавили смо се и договорили да га чекамо у кафани „Дудук“, доћи ће за сат времена. После сат и по похотни глас говорне поште обавестио нас је да „мобилнијот претплатник не-е тренутно достапан“, и да га евентуално побарамо касније. Кад касније, сестро, већ се четврта генерација сменила у „Дудуку“, више нико и не обраћа пажњу на нас. Конобарица понајмање. Кад смо ушли, било је као у сцени из вестерна кад непознати јахачи дођу у град и уђу у салун који у тренутку замре и заћути. Чују се само шкрипа врата и нервозни трептаји револвер(фл)аша, брзих на чашици…

Сад се и не осврну када нас изгазе на уском путу ка вратима, између натрпаних столова и гузичаве конобарице. А само што сам очистио чизме, за све паре! Кафана је, иначе, у строгом центру „града“, преко пута Накијине тезге, ту где се Рамко још римовано превија од болова. Улица је Нова нада, сече је Гарсија Лорке, а паралелна је са Вијетнамском. Право првенства имају коњи у касу, изакане гастарбајтерске „мечке“, па градски аутобуси који Шутком возе на две линије.

Шутка има и дом здравља, обданиште, основну школу, требало би да добије средњу, истражни затвор и своју телевизију – Шутел. Има и чичка Фазлију, чувеног медијума који се за нешто лове у име живих свађа са мртвима, виђа духове, а у стањима дубоке медитације може чак и литар ракије да поцепа у три гутљаја.

Много је јеванђелиста који следе Фазлијино учење, али нигде чичка. Једни веле да је у Скопљу на лечењу, други да се „запричао“ са мртвима, па су га превентивно сахранили… Но, ту је Неџад Асан, примењени уметник из Вијетнамске улице, његови радови једнако красе велелепне кућерине у Гарсија Лорке и уџерице у глибавим стрмопиздинама – тигрови, лавови, лабудови и фараони. Не сви, они према којима њихов потомак гаји најдубље поштовање: Рамзес и Тутанкамон.

„Друге не правим, ови су најлакши да се ураду, а и људи их највише тражу. Много сам радио и по Србији, за ваши гастарбајтери, углавном лавови и лабудови“, аха, отуда познавање беспадежног српског, шљакало се преко…

Источна Србија је, чујемо, поставка на отвореном његових раних радова. Док му око гуше затеже букагије није нам сасвим јасно због чега керамички лав мора да буде везан, а „шуски“ невезан кидише кроз ограду?

Шуски је хаски из Шутке, тако смо га крстили, Неџаду се нарочито не свиђа, али боже мој… Кад смо код бога, у Шутки га нема, или је добро камуфлиран. Вехабија има, нису камуфлирани и управо се мимоилазимо са неколицином што табанају ка једној од две џамије. Не фермају нас ни за грош, што је ок.

Свако својим путем. Наш води до Дулета, голубара чије птичурине поткресаних крила ландрају двориштем ко доконе кокошке. Били смо убеђени да су пингвини једине тице које не лете, али… Расположен је за разговор, али има нека неодложна посла. Да комшији исправи девијацију носа, на пример.

Истресао је шут тик уз његову ограду, па Дуле хита да му захвали. Лепо људи кажу – нема ближе фамилије од добрих комшија! Е, да – Гарсија Лорке, зајебано ружна улица, зајебано лепих кућа. Штета што Дулетови голубови брзоходачи не свраћају на кровове шутског Дедиња…

То ћоше Вијетнамске и Лоркине најсликовитије представља суштину Шутке, у свој слави и беди, сјају и мизерији – као да су се браћа Грим надували неке јефтине ганџе, па сели за папир: „Било једном једно краљевство“…

Клинац који нам је нешто раније наплатио паркинг и понудио „да нешто карамо ако имамо лове“ упозорио нас је да ништа не фотографишемо у тој каљузи вила, и вилењака. „Тоа се зајебани типови, батка“, кратко, јасно и у чело, да се не зајебемо ко скопска екипа која је, каже, остала без опреме и каријеса покушавајући да овековечи ране радове у ромском Монте Карлу.

Елвисе, рибо, да си ту, све би било много лакше. Добро, олакшавајућа околност је да смо дошли усред школске године, а „тхе кинг“ има контролни у понедељак! Једно од предизборних обећања било је да ће завршити средњу школу како би могао да остане на месту председника општине. Све су очи упрте у њега – биће то прослава матуре какву Шутка не памти…

Шпалиром љубопитљиве клинчадије стижемо до шутског „Церна“. Клинци су нам тражили лову да нас одведу до Јасера, понудили смо 200 динара убеђујући их да је то конвертибилна страна валута. Јесу клинци, али нису наивни… Елем, Јасера заправо и није тако тешко пронаћи. Станете, сачекате прасак и само пратите облак црног, загушујућег дима.

„Од Белград?! Повелете, повелете“, позива крупна прилика да прегазимо баруштину и уђемо у двориште које је можда и највише прославило Шутку. Сећате ли се филма „Прити дајана“?

Ту, у научноистраживачком центру „Насер“ Јасер и колеге доценти развијају надалеко чувену шутску стелт технологију…

„Татко ми Насер ме научи како да преправам аутомобили“, вели, откривајући генезу бизниса која је прославила породицу несврстаних имена: Насер, Јасер и Нехру. Тренутно шљакају на преправљању „дијане“ у вишенаменско превозно средство за транспорт путника и робе. Седум дена, отприлике – толико овим научницима треба да од хаварисаног аутомобила направе то што се креће на четири точка, пали на курблу, иде на све, од мокраће до лоше ракије. Јасер их је досад направио више од 100, отац три пута толико.

Ценимо привилегију да „видимо нинџино лице“, односно присуствујемо фази настајања НЛО-а (непознатог ложачког објекта) и причамо, пишемо о томе.

Ћеран не жели да се фотографише. Он је Јасерова десна рука, али не би да га родитељи виде са цигаретом у руци. Још не знају да пуши, али све је ближе одлуци да им саопшти да са 40 година има право сам да одлучује о свом животу.

„Долазе људи из целе Македоније да им правимо аутомобили. Сад треба да радимо од стари ‘стојадин’ један шо ке има циркулар за сечење дрва и товарни део.“ Ћеран је и портпарол малог научног кружока, оспособљен да са медијима комуницира на галиматијасу регионалних језика.

Вратили смо се до „Дудука“, затварајући својеврсни круг, мада је Шутку немогуће обићи за дан, а камоли неколико сати. Ту ни бог није затворио круг, а камоли људи… Настајала је деценијама, од муке ових добрих људи да негде пронађ свој мир и парче земље само за себе и намере белог човека да то парче земље буде што даље од њега.

„И, што кажете на Шутка“, пита конобарица, истресајући мрвице са стола у наша крила.

Цела кафана чека на одговор. Као кад пред обрачун у вестернима читав град ћутке гледа у двојицу револвераша луталица, и чека пуцањ…

“Онаква,кава смо очекивали да је. И чудна и величанствена.“

Не знам да ли смо их купили одговором, али више нико не гледа у нас, нити конобарица претећи стоји над нама с руком на куку и јеловником у задњем џепу фармерки.

Неподношљива галама је најсигурнији знак да је све у реду и да више никог не занимамо. Еспресо лагано клизи низ зидове масних шољица са апликацијом неког мотела из којег су залутале у Шутку.

Алдин се поруком извињава што „ипак“ неће моћи да стигне, неки „неодложни општинарски послови“. Можда преслишава чичко Елвиса, што донекле и јесте у опису рада овдашње локалне самоуправе? Клинци терају коње у кас, кљусине ржу, Ђулијан са Џ им псује мајку стресајући блато с јакне… Рамков лелек полако испраћа дан на починак. И он је овде секундарна сировина. Дан, не Рамко. Он је „божја честица“ која у кафанама изазива „велики прасак“.

Помозите, бре, човеку у невољи, нико не кука толико без разлога…

„Поздравите Белград“, испраћа нас врховни „дудук“, газда СУР-а у самом центру „града“.

„Хоћемо, а ви поздравите Елвиса кад наврати“, растајемо се уз искрену жал што нисмо имали више времена за најчувенију бајку браће Грим, никад до краја исписану. Иза седам гора и ниједног мора беше краљевство у којем су далеко од знатижељних погледа живели потомци деце Нила. Краљевством је владао Елвис, мудри краљ с четворком из владања и „реј бан“ наочарима које су му давале снагу, као Самсону дуга и лепршава коса! Живео је у дворцу на Лоркином брду. Лорка је био текстописац највећих хитова трубадура Рамка. Касније је чувени шпански песник добио име по њему. Лорки, не Рамку. Рамко је певањем покушавао да разбије камен у бубрегу. Нико не зна да ли је икада успео… Шуто Оризари – осми континент. Ко не верује, нек пита Елвиса, човек разбија географију…