Зоран Шапоњић

СТАРИНСКИ ЉУДИ: Мудри и сталожени, врлетни истовремено, и на неки свој начин осорљиви, оригинални

05.12.2015.

(из књиге репортажа “Љубомирова земља”)

Једни у кући веле да се из звучника „транзистора“, који је у дворишту био окачен о пармак, зачула Силвана, други да је запевала Лепа, знам само да је то била нека љубавна изворна песма и да је стари мајстор под шајкачом, који је јеловом тактом прекривао нашу нову колибу, застао, спустио брадву на маију, и да су му на очи удариле четвороструке сузе.

Остао је тако налакћен све док и последњи звуци песме нису замрли. Сузе су капале по баскијама и такти, а онда је сукненим рукавом обрисао очи и наставио да брадвом теше јелове дашчице, као да се ништа није десило.

Ми у кући, а и у читавом комшилуку, Драгомира Матијевића из Вилова по томе смо запамтили и памтићемо га док смо живи. По том тренутку његове изненадне слабости, сузи која га је тог дана издала пред народом и тајни коју је та песма у њему разбудила … Свима нам је то тада било чудно, као да он, Драгомир, сељак из Вилова, није ни имао право на сузу и осећање…

А тог Драгомира, Бог да му душу прости, а и он мени да не замери што му по костима данас претурам, ко год у читавом крају помене, обавезно дода – „старински човек“. Као да сем те две речи ништа друго и није потребно да се опише и читав његов живот, оно шта је био и урадио и оно што је иза њега остало. И сви који га помену обавезно још додају да – таквих људи више нема, нити ће их бити. Тако добрих и мудрих, сталожених, а истовремено и врлетних и на свој неки посебан начин понекад и осорљивих, оригиналних, мисле…

О тим старинским људима, још се у Старом Влаху, у дугим ноћима око Божића, у оно мало кућа у којима још има чељади, причају старинске приче. Причају их они који су с тим људима као деца чували овце и говеда, поносни и важни пред осталима што су их познавали. Остаје некако нејасно причају ли се те приче због тих старих људи или због оних који их причају и који на тај начин само жале време које је прошло и своју младост у том времену.

Знао је, теку те приче, Драгомир Матијевић у своје време да у два сата по поноћи пређе преко Љубичине и Салијеве равни, и преко страшне шуметине зване Врхови и да далеко пре првих петлова тојагом закуца на врата свог исписника и далеког рођака Гвоздена у суседном засеоку. Гвозден би, нов готов, као да је пет по подне, устајао из кревета, заложио би ватру, „приставио каву“, и онда би њих двојица уз „зету“ или „драву“, без лампе „гашњаче“ или свеће, само уз пламен из шпорета „фејзовца“, што га је правио мајстор Фејзо из Пилатовца код Пријепоља, зору чекали егленишући.

О чему, нити ко зна, нити ко може посведочити, јер, сведока тих разговора нема. Не зато што они нису били занимљиви или што су Драгомир и Гвозден бранили некоме да их слуша, него из једноставног разлога што су у Гвозденовој кући сва остала чељад у то доба ноћи чврсто спавала. Свети Бог зна о чему су њих двојица, огрнути кожусима, уз дуван, пред шпоретом, по сву ноћ причали.

Драгомир је имао брата Срета. Драгомир Срета никада није звао по имену, него – „брате“, а Срето је Драгомира звао „брато“. И Срето је био „старински човек“, знао је да направи цероте и мелеме који су и најљуће ране и санџије лечили. Знао је сваку травку од Врхова до Камља и Златара. Знао је, веле те старинске приче, на пртини или шумском путељку и најчемернијег за час посла да разговори, одагна му црне мисли и да овај после тог сусрета пут настави као да је други човек.

– Таквих људи нема више, нити ће их бити – кажу у Виловима.

Срето је у врту под својом брвнаром гајио свакојаке биљке, тикве и боранију, божуре и траву гавез од које срастају кости, али су свим пролазницима понајпре у очи падале велике црвене руже, а Срето је своје укућане и пријатеље тако и звао – кога „ружо“, кога „миле“, кога „лале“, „ране“…

У том врту, некако пред старост и пред смрт, Драгомир и Срето понајвише су времена и проводили, седећи на клупици, сатима и сатима разговарајући, често и шапатом да их други не чују, као да се за читав претходни живот, за шездесет и кусур година нису довољно наразговарали, као да су један другог жељни остали…

Гвозден Матијевић из Забрдаша био је Драгомиров велики пријатељ. Толики да су понекад знали да по седам дана седе, разговарају, пију ракију и певају извика. И нико од чељади у једној или другој кући није смео нити да их погледа, камоли да им нешто каже. Драгомир је знао да у зору са воловима и колима пође у дрва у шуму звану Студенац, путем поред Гвозденове куће, а како у то доба, као сада, није био обичај да се поред куће пријатеља прође тек тако, обично би свратио, а онда, пред зору идућег дана, у Гвозденовој кући, текао би следећи разговор:

– Видиш ти Гвоздене, волика дрва имаш, доћи ће ти једног дана Русо (Драгомир је по овим подразумевао силну руску војску), сва ова дрва налагаће ти око куће и запалиће ти кућу – почињао би Драгомир, који је живот провео у уверењу да веће силе до Руса нема и да ће они, кад-тад, светом завладати.

– Аи, црњо, у праву си. Русо је то, него, натовари ти кола дрва са моје кладе, ђе да идеш у Студенац да се мучиш – пристајао би Гвозден из прве.

Тај Гвозден Матијевић, мој ђед, старински човек, некад добар ко хлеб, некад врлетан до зла бога, једном је тако, иза рата, љут, псовао партију по дворишту, истог трена ка граду је, по обичају, одмакао комшија да га пријави, а кад се комшија вратио из вароши, на путу га је сачекао Гвозден:

– Сврати комшија да преданеш, на каву и ракију, уморио си се…

По овим причицама, исечцима из живота, ти људи остали су упамћени. Не по томе колико су дана, ког пролећа, провели у орању и влачећи њиве и колико су крвавих жуљева зарадили тискајући трупце низ Студенац до Увца и правећи на Увцу керепе, како су хранили чељад, отимајући тек помало од живота, него по томе што су по сву ноћ седели испред шпорета и причали.

То су били ти старински људи, каквих више у Старом Влаху нема.

А и онај „транзистор“, односно радио-апарат на батерије, са почетка приче, био је „старински“. Колико знам, најмање једном је са врха нашег зеленог креденца треснуо о дрвени патос, други пут је са клупе слетео у лавор пун воде и у оба случаја ништа му није фалило, наставио је да свира. Данашњи транзистори тешко би то преживели, као што и данашњи људи, сигурни су у Старом Влаху, нису ни прићи оним старинским. Ни у сталожености ни у врлетности.

А, можда је то само зато што су они живели у она стара, старинска, а ми живимо у ова, садашња, обична времена.