СРПСКЕ СУДБИНЕ: Судија Нада се стиховима наде вратила у Призрен
После изгона с Косова и Метохије, тачније из Призрена, где је до 1999. године радила као судија Окружног суда, Нада Хаџи-Перић је пре две године објавила своју прву збирку поезије “Враћам се”, како сама каже, у моментима када јој се чинило да је све изгубљено и да никада више неће крочити у Призрен и Средачку жупу, одакле су њени родитељи. Прошлог лета је, ипак, после 17 година била у свом родном граду , обишла места за која је била везана, а после тога настала је и друга збирка поезије насловљена “Пођите са мном” , са поднасловом “Славим љубав, славим живот “.
Збирка је недавно представљена у крипти Цркве Светог Марка у Београду, пред великим бројем расељених Срба , пре свега из Призрена и околине, као и са Космета, али и Надиних пријатеља из Београда. Кроз стихове из ове збирке снажно је избило оно што њено име говори – нада да ће доћи дан да се Срби врате у свој град и наставе живот у миру. О томе да нада за повратак Срба у свој вековни завичај није изгубљена, на неки начин потврдио је и протојереј – ставрофор Трајан Којић, старешина цркве Св.Марка, који је подсетио да су песници често били и некадашњи пророци, који су даље и више видели.
– Код писања прве моје збирке било је најтеже победити саму себе, зато што се све у мени таложило пуних петнаест година, али је надјачала жеља да забележим начин на који смо ја и мој супруг Бранислав избегли из нашег родног Призрена, у коме смо изградили свој живот и радне каријере и из ког не би отишли ни у сну. Тако је те 1999. године отишао и српски народ. Тим песмама ја сам хтела да задржим своја сећања и успомене на Призрен, Средачку жупу и све оне људе и дешавања, која су обележила живот у њему – каже у својој исповести за Искру Нада Хаџи-Перић, сада судија Апелационог суда у Београду.
Она потресно описује и да је првом збирком песама „Враћам се“ хтела да овековечи одлуку њеног брата Славише и његове породице, да заштите породичну цркву Радивојевића посвећену Светом Ђорђу, из 16.века, која се налази на породичном имању у селу Средска , код Призрена.
– То је било у околностима кад до цркве нисмо могли доћи. У тренуцима када сам, наиме, писала стихове из прве збрике, чинило ми се да је све изгубљено и да нам уопште нема повратка у завичај, поготово за мене лично – наставља своје казивање наша саговорница.
Међутим, нешто се догодило, па је Спасовдан, 9.јуна прошле године, иначе, призренске славе, поново крочила у свој завичај, па је стихове казивала у атријуму цркве Св.Спаса у Призрену.
– Драги Господ је уз моју „Молитву Св.Спасу“ , првој песми која се налази у новој збирци, омогућио да се врата те наше цркве, у старом призренском српском насељу Поткаљаји, за мене широм отворе и да за Спасовдан тамо казујем своје стихове – са пуно емоција каже Нада и додаје:
– Након тога све се одвија као у сну, а заправо на јави. Настају моје нове песме и нова збирка, а у стварности се дешавају реалне ствари које побеђују животну наду. Мој брат , који више од три деценија ради у Швајцарској, подиже још један спрат на породичној кући у селу Средска, у нади да ће једног дана унуци ту долазити и обилазити наш завичај.У Призрен одлазим, заједно са супругом после толико година, упознајем игумана Михаила, старешину манастира Св.Архангела и многе друге добре људе. Срећем пуно људи , које нисам видела годинама. Мој Призрен је сада много другачији, али и даље је мој, ту се ништа није променило. Приликом првог одласка, односно, повратка у јуну прошле године, села сам на зидић поред старог каменог моста , изнад Бистрице, да начиним фотографију и пожелела тог момента да одем у моју кућу и да се више не вратим натраг, у Београд.
О поезији Наде Хаџи-Перић есеј је објавила и рецензент њене нове збирке, мр Милица Јефтимијевић –Лилић, која је навела да стваралачке енергије често извиру из онога што је човеку најблискије и најболније:
– Рат потпуно промени оптику посматрања и натера нас да се са свиме накнадно суочавамо и појмимо дубину губитка који доноси.Све то проживела је госпођа Нада Хаџи-Перић, из Призрена, по струци судија, а рекло би се по вокацији, песник. Књига „Враћам се „, исказује њен уметнички и женски сензибилитет, њено биће које је уронило у прошло и будуће, те је овековечила „плач“ – над својим родним, изгубљеним Призреном, свим оним људима који су били део тог града, а који су нетрагом отишли пред хајком немилосрдних нових господара. Снагом песника с искуством, обликовала је тај трагични догађај попут епских песника, који су пренели предање и заувек сачували крваве епопеје српског народа.
Нада даље каже да је, када се вратила у родни Призрен по надахнуће, увидела да се од њега никада није растала и да никада неће.
– Не дам. Зато Славим љубав и Славим живот, како је у поднаслову моје нове збирке. Отуда су ове моје нове песме посвећене појединим дешавањима на овим просторима и појединим људима који и сада живе у Призрену и Средској, којима изражавам захвалност што нам кад год дођемо „отварају врата“ , што дочекују све који дођу да обиђу наш Призрен и све светиње у њему. Због тога гајим неизмерну љубав према њима и посвећујем им песме – наставља своје казивање наша саговорница.
Рецензент Милица Јефтимијевић – Лилић је истакла да се Нада Хаџи –Перић у зрелом добу огласила као песник родног Призрена, православља и породичне традиције.
– Након готоов две деценије, она се и физички враћа у свој никад прежаљени град и ту се њено биће уцељује, мисао се згушњава и дарује јој песму, њен дух се подмлађује у сусрету са местима њеног младовања и све опет постаје могуће.Лет у висине духа, настојање да у поезији у додиру са црквама и манастирима сав нестали некадашњи живот, сви они који су протерани и, од којих већина таворећи без свог дома и сигурности коју је давао родни праг, тугује у прошлости без могућности да крене напред. Зато је прва песма, у књизи која је антологијске вредности, Молитва Светом Спасу и израз најдубље побожности и вере у виши смисао појединачне егзистенције , која се стапа са национом и традицијом – навела је рецензенткиња.
Она још истиче да Нада пева о рађању деце, крштењима и венчањима, а њена збирка је ода и брачној љубави , а „дивно је имати један такав пример љубави, поштовања и међусобног помагања какав су пример Нада и Бранислав“.
– Бити рођен у царском Призрену и обитавати деценијама поред царице тишине -Богородице Љевишке, Светог Спаса и бројних других манастира и цркава није обична ствар. Напајање лепотом Призрена, православља и некадашњим заједничким складним животом у Призрену, део је њеног бића. Све то што јој је у души и све касније преживљено оставило је трага у њеном поетском бићу које се изразило прво песмама у књизи „Враћам се“, а сада и новом збирком „Пођите са мном“ – рекла је Милица Јефтимијевић –Лилић на промоције збирке у Београду.
Песме у збирци ”Пођите са мном” посвећене су и првом венчању у цркви у Призрену Неде и Ивана из Бијеле, срушеним олтарима у црквама и манастирима код села Мушутишта, супругу Браниславу, мајци, затим девојчици Милици, која је била једино српско дете у Призрену после прогона Срба од стране НАТО зликоваца и њихових слугу, али и молитви за болесног ујака, чија је некадашња кућа у близини Богордице Љевишке претворена у паркинг…
” Ја хоћу у мој Призрен да се вратим,
Ја хоћу тамо живот да славим,
Кад одем да не мора брзо натраг да кренем
ЈА ХОЋУ ТАКО ЗАУВЕК ДА ОСТАНЕМ.
КАДА СЕ ВРАТИМ…“
Ови стихове из песме ” Кад се вратим ” можда најбоље одсликавају наду огромне већине српских прогнаника, не само из Призрена, да се једног дана, кад зулум прође, заиста за стално врате тамо одакле су вољом нечасника протерани. Судија Нада је кроз стих песникиње Наде ту наду у књигу записала.
