СРПСКЕ СУДБИНЕ: Рајска башта Гавре Кујунџића
Звуци хармонике из прстију маестра Гаврила Кујунџића прате анђеоске гласове дечице која о свом Ораховцу певају као о рајској башти, у којој се пева цело вече и где вино као река тече. Наставник Гавра, како га сви знају, каже да та дечица немају пуно тога што имају остала деца.
– Они су срећни чак и кад им закажем пробу, радосни су. Воле да раде, воле да певају, стварно уживају – каже Гаврило Кујунџић, руководилац „Метохијских жубора“ , који чине дечаци и девојчице из Велике Хоче и Ораховца.
Гавра је и музички вођа много познатијих ”Косовских божура”, хора састављеног од деце из преосталих средина широм Космета. Оних, којима се лично поклонио и један од најбољих светских редитеља Никита Михалков и уручио им руски орден.
Кујунџић је тој деци, како сама причају и с великом љубављу пишу о њему на друштвеним мрежама, наставник, али и много више од од тога- музички учитељ, приjатељ, неко с ким могу да попричају о свим својим мукама.
Певају Гавра и деца о рајској башти Ораховачкоj, а свако ко погледа спот осети све те метохијске мирисе од врхова Шаре, које чувају Метохију, па до башти са поврћем, уз понеку воћку, а наравно и мирис вина и грожђа, заштитног знака овог краја, још из времена цара Душана. Највећи владар у српској историји, Душан Силни , не само по територији којом је владао, него и по стасу, кажу да је вино пио из пехара у коме је стајало два литара вина, својевремено је наредио да се до овог дела Метохије изгради прави вионовод, дугачак око 30 километара, како би вино што брже стизало до царског двора у Призрену. Није само легенда, остаци виновода су пронађени баш на траси о којој се давно приповедало.
Деца певају о свом рајском врту, иако им у тој башти већ 18 година затиру семе шејтани у људском лику, са живописним надимцима „Змија“ „Гуја“ и остали. Почели да их затиру нешто више од пола године пре марта 1999. и почетка напада наређених из центара зла у Вашингтону и Лондону од, како их народ тада назва, два кера – Клинтона и Блера, у јулу 1998. године. Такозвана ОВК, којом су командовали садашњи „председник Косова“ Хашим Тачи и донедавни председник тзв.косовске скупштине Јакуп Краснићи, извршала је напад на Ораховац, трајало је пет дана , а резултат је био више од 40 убијених и више десетина отетих Срба и Рома. Многима од њих од тада се трага не зна, а зулумћари су тада отели и наше колеге из Радио Приштине, Ђуру Славуја и Ранка Перинића. На место где су они отети сваке године буде постављена спомен -плоча, али одмах затим они арнаутски шејтани је украду или изломе, а да тзв. косовска полиција досад никога није привела, чак ни на информативни разговор.
О пет дана ораховачког пакла, које је Србе из Ораховца и околине изненадио, јер су међу нападачима биле њихове комшије , Гаврило Кујунџић је написао песму захвалости старешини ПЈУП из Призрена Вељку Раденовићу , кога је народ , због свега што је тада учинио за њих, називао ђенералом. Песма је доживела огромну популарност, а на Маракани је на хуманитарним концертима певају сви навијачи Црвене Звезде. Вељко се преселио 2012. на небо, али је песма о њему остала да се преноси са колена на колено међу Ораховчанима.
– Написао сам ту песму оног момента кад сам испред цркве видео мог пријатеља и друга Вељка, кога сам дуго познавао. Тад сам схватио да смо ослобођени, била су то страшна четири дана опсаде – присетио се Гавра, и признао да је заплакао, јер је прва жртва опсаде био његов сестрић, кога је погодио снајперски метак арнаутских друмских и шумских хорди.
После четри дана страха, пуцњаве и неспокоја, многим Ораховчинама, па и Гаври , се чинило да нема спаса. Тада је стигао Раденовић са својом једницом, која је прва пробила терористичка упоришта на улазу у Ораховац.
– Велике битке је водио прса у прса са УЧК бандама по забитима и местима где је тадашња држава изгубила сваку контролу. Посветио сам му песму у знак захвалности за спас српског живља у Ораховцу 1998. године. Био је сав гарав од барута, јер се три дана пробијао кроз најтеже терористичке препреке кроз села Зрзе и Бела Црква. Какав је војвода био сведочи и податак да је приликом ослобађања Ораховца погођен у капу снајперским метком. Не само да није одустао, већ није ни залегао – прича Гаврило Кујунџић о најтежим моментима свог живота и настанку једне од његових песама.
Вељко Раденовић је за живота, до2012. године, био радо виђен гост хуманитарних концерата које су Делије организовале у циљу помоћи народу на Косову и Метохији, а Гаврина песма ”Ђенерале..” се често пева на северу сада стадиона „Рајко Митић“.
И не само та. Гавра је у музку и стих преточио и поздрав ” Догодине на Косову”, коју су отпевали његови ”Косовски божури”, написао је и компоновао ”Метохијо моја”…
Многи се најпре изненаде кад на сцени виде децу у белом и једног хармоникаша, поготово у ово време фотошопирања свега, па и музике. Када Гавра и ”Божури” наступају нема плеј –бека, него само анђеоски гласови и звуци хармонике. Гавра је у знак захвалности за све оно што велика мајчица Русија чини за Србе створио и песму ”Русија моја љубав/Русија моја љубинија”. Пре неколико дана, тачније 15.октобра, у цркви Светог Спаса , у призренској Поткаљаји, насељу некада настањеном само Србима, а спаљеном у мартовском погрому 2004. године, Гавра и ”Божури” су отпевали његову нову песму ”Там где света јоргован”.
Фото:
И ово није све о мајстору хармонике и душе из Ораховца Гаврилу Кујунџићу. Седамдесетих година прошлог века, као младић, био је прва хармоника у оркестру браће Карић. Био је прва хармоника и на тада чувеном свејугословенском такмичењу у Сокобањи. Био је члан Београдске естраде, свирао је у различитим оркестрима, имао понуде да стално остане у Београду. Међутим, завичајни зов је био јачи, његовог Ораховца није било на Сењаку, Дедињу или у кругу београдске двојке. Вратио се почетком осамдесетих , свирао у ресторанима у Призрену и Ораховцу, а свуда где је био са оркестром, тражило се место више, уз оно ”Гавра свира”, о чему може да посведочи и потписник ових редова.
И био је исти према свима. Свирао је песме по наруџбини и тадашњим студентима или онима који нису имали новаца да му заките хармонику за наручену песму, исто као онима који су се новцима разбацивали. Са оркестром је свирао свадбе, испраћаје и друга весеља, без ценкања. Колико ко да, а онима који нису имали, а требали су ”Божији ред да испоштују” било је за бакшиш који музичари добију.
Из те људскости настале су и песме пре злокобног краја деведесетих, попут ”Призренске ноћи” , за коју многи и данас сматрају да је , оно што се назива, стара народна песма.
Гаврило Кујунџић је и даље у Ораховцу. Уз све људске муке, као оне да су му сада најмилији, унуци, далеко и да као дека не може да се с њима поигра сваког дана. Виђа их преко друштвених мрежа, поноси се с њима, али остаје непребол због тога што су због зулумћара, не само његови, расути широм белог света.
Ипак, нада се да ће и њима,али и многим другим Србима са Косова и из Метохије, завичај једног дана поново постати права башта рајска.
Без шејтана.
