СРПСКЕ СУДБИНЕ: Призренка која је талентом и лепотом опчинила Немце
Када неко са свега 16 година добије “Повељу града Призрена за развој културе”, а годину дана касније, у зло ратно доба, као млади таленат упише са 17 година Музичку академију у Београду, на којој дипломира на одсеку за клавир у року, онда мора да је у најмању руку – необична личност или млада Призренка, навикнута од својих преткиња да се не предаје пред невољама.
Када се томе дода да је без мајке Љиљане остала баш после велике сеобе ,огњем и мачем 1999. односно, НАТО тенковима и уранијумом, протераних призренских Срба, а без оца Томислава кад је , малтене, била беба, онда је баш Јелена Стојковић неко ко можда и најбоље осликава српске судбине младих, а бескрајно паметних и талентованих људи из јужне српске покрајине, расутих по свету.
– Без свог града и људи који су тај град чинили, морала сам да се изборим са много тога у себи и око себе. Мој животни пут од Призрена, преко Београда, па до Минхена је био трновит. Оно што ми је давало храброст је, наравно, била вера у Бога, велика љубав према музици, као и чињеница да знам ко сам и одакле сам. И баш у том правцу се развијао мој зивот до сада – прича за Искру Јелена Стојковић, од 2013. доцент на Универзитету „Леополд-Мозарт-Зентрум“ у Аугсбургу , чланица Баварске филхармоније и интернационалног квартета ,,Qуаттро пер Дуе” и добитник многих домаћих и међународних награда у области класичне музике.
Када је Јелена 2004. дипломирала у Београду, наставила је своје усавршање клавира у Минхену, на тамошњој реномираној Музичкој академији. Завршила је постдипломске студије; добила је и диплому музичког педагога, одбранивши са највишом оценом дипломски рад под називом „Српска традиционална духовна музика“.
У класи реномиране пијанисткиње Евгеније Рубинове лане је завршила мастер у домену концертних пијаниста и тиме је употпунила студије на Универзитету у Аугсбургу. Упоредо, није заборављала ни свој православни род, па је недавно постала и диригент при храму Св. Јована Владимира СПЦ у Минхену.
Није нам рекла, из скромности, али смо сазнали да је од одласка у Немачку непрестано радила на ширењу српске културе, а а посебно на промоцији Призрена као њеног града. Држала је концерте где је промовисала традиционалну и савремену српску музику кроз многобројна дела српских композитора, као и обраде наших народних песама. Све је то било проткано и Јеленином причом о Србији и Призрену, а као амбасадор наше културе многим странцима је „отворила очи“ када су у питању Косово и Метохија, Призрен и Србија.
– Када дођете у једно тотално страну средину, као што је био мој долазак у Немачку 2004. године, морате да останете своји, иначе су утицаји са свих страна јако велики. Самим тим, када сте стабилни у својим погледима на живот и људе, али без предрасуда и са респектом према другима, цене вас и поштују много више. Таква су била и остала искуства мог доласка у туђину, која је сада постала, стицајем околности, мој други дом. Али, оно што остаје је увек оно што је дубоко у срцу, за мене – мој Призрен, јер сам била, остала и остаћу Призренка – емотивно казује Јелена Стојковић.
Иако пре тринаест годинa веома млада, музиком је успела да утиче и на поједине људе из тог света, па је тако један од професора виолончела, иначе, Аустријанац, како каже, био први човек кога зна, који је 2004 . године ушао у Призрен.
Потписник ових редова подсећа да су тада арнаутске шумске хорде спалиле све српско у царском Призрену, од старог српског насеља Поткаљаjа, преко Саборне цркве Св. Ђорђа у центру града, па до обновљеног конака манастира Св. Архангела , задужбине цара Душана, затим Богородице Љевишке…
– Том приликом, он ми је послао и фотографије руина наше спаљене породичне куће, старе 150 година у Поткаљаји – дрхтавим гласом казује Јелена.
Свој Призрен је посетила тек 2015. године, шеснаест годинa откада га је као тинејџерка напустила, а коме се вратила као светски признати пијаниста.
– То је за мене било остварење сна. Са једне страна срећа, да сам поново ту где припадам, а са друге стране туга…Свратила сам до Музичке школе, видела поново учионице где сам провела рану младост и на крају, дошла до великог концертног клавира у сали, на коме сам тако често свирала. И поново сам свирала…време је стало – не скрива емоције Јелена.
Онда корак, не тако далек, од Музичке школе до родне куће, од које није остало буквално ништа. Осим лозе у дворишту.
– Лоза је деценијама била део куће, покривала је цело двориште, давала нам хлад, давала нам снагу и била симбол наше сопствене породичне лозе. После свега, била је ту, на земљи на којој није било ничег, осим згаришта родне куће. Али, лоза је била на мојој земљи, у мом дворишту, у мом Призрену – прича Јелена.
Лоза у дворишту дала јој је наду и била иницијална каписла да Јелена са својим сестрама одлучи да обнови родитељски дом.
– Моје сестре Маја , која живи у Сиднеју и Рада, која живи у Будви, као и ја, покренуле смо поступак преко Данског савеза за изградњу кућа које су спаљене у Призрену. Изградња је била одобрена и у јулу прошле године смо нас три, са својим породицама, после 17 година поново биле заједно у Призрену, поново биле у кући – поносно каже Јелена Стојковић.
Са сестром Радом, иначе, књижевницом и глумицом, су уз помоћ комшија, СПЦ и донатора, очистиле и дотерале цркву Св. Недеље , из 1371. у Поткаљаји, односно, у улици где су живеле. После 1999.први пут је лане у тој цркви служена литургија.
– Сви ти догађаји су утицали на то да се мени душа врати на право место. Верујем да ћемо моћи, свако на свој начин, да ширимо истину о Призрену и истину о Косову и Метохији: да показујемо лепоте Призрена и да утичемо на нове генерације да то виде нашим очима. Кад заиста тако виде и осете, онда су речи сувишне ,јер Призрен остаје у срцу – закључује Јелена, истог имена као супруга највећег владара у српској историји- цара Душана – коме је управо Призрен био престони град.
Јелена Стојковић је рођена 1982. године у Призрену и потиче из угледне уметничке породице. Отац Томислав Стојковић , диригент и дугогодишњи директор Музичке школе “Јосип Славенски” у Призрену, је био један од зачетника музичког образовања на Косову и Метохији и један од првих академски школованих музичара на том простору. Велики допринос дао је, како развоју класичне музике на Космету, тако и очувању и зашитити српских изворних песама и мелоса.
Јеленина мајка Љиљана је била дугогодињи културни и просветни радник. Објавила је више литерарних радова и књигу “Призрен у срцу”, као резултат велике љубави према свом граду. Била је и шеф дописништва РТС у Призрену и главни и одговорни уредник „ Призренских новина“.
Јелена је удата и живи у Минхену.
