СРПСКЕ СУДБИНЕ: Призрен у срцу, Нови Сад у души
Професор руског језика, али и одбране и заштите; човек који је завршио два факултета, родом из Призрена, престоног града првог српског цара и највећег владара у историји нашег народа Душана Силног; глумац-аматер који је освајао многе награде, пре свега због интерпретације Бориног газда Миткета; сликар и иконописац, пензионисани упосленик Министарства одбране СРЈ и Србије; самохрани отац двоје деце, Бранислава и Маје, осталих с њим пре више од три деценија, после смрти прерано им преминуле мајке Гордане – све је то Звонимир Стевановић. Познатији под надимком Попче, јер му је отац Трифун био свештеник у Призрену и некада један од најближих сарадника тадашњег владике рашко-призренског, а касније патријарха српског Павла.
– Сликарство је мој хоби из средње школе. Отац ми је био свештено лице, па смо летње распусте проводили у манастиру Високи Дечани, где је игуман био покојни отац Макарије , велики пријатељ моје породице. Ја сам ту помало радио као кустос и ту сам упознавао студенте и професоре ликовне академије, конзерваторе и сликаре који су долазили на ликовну колонију у Дечане. Од њих сам научио пуно тога о сликарству и копистици зидног сликарства и иконографији – објашњава корене једне од својих многобројних црта ка уметности Звонко Стевановић.
Кроз живот је спајао многима неспојиве ствари. Ученицима у призренским средњим школама је предавао руски, истовремено се бавио иконографијом и класничним сликарством, радио на копистици зидног сликарства. Упоредо је глумио, режирао и припремао представе у Српској драми Аматерског позоришта при Дому културе у Призрену. Такође, ту је било и оно што је било неизбежно за све Призренце – чланство , песма и игра у Културно – уметничком друштву , најпре ”Будућност”, а од почетка деведестих ”Цар Урош”. Својевремено је мало ушао и у политичке воде, али је његово бивствовање ту кратко трајало. Не каже он, али сви који га познају и тада су говорили да то није за њега. Много је уметничка душа да би се упрљао у водама које политика сама са собом носи. О политици нећемо ни сада.
– До рата 1999. имао сам велики број самосталних и колективних изложба, како у мом родном Призрену, тако и у Приштини, у холу Народне библиотеке, затим у Косовској Митровици, Грачаници и другим косметским местима – прича Стевановић и са сетом додаје:
– Преко Културно- просветне заједнице Србије и Министарства за културу биле су уговорене изложбе у Бањалуци и Софији, међутим , рат је омео реализацију. Све слике и иконе које сам до тада створио , њих преко 150, изгореле су у кући у Призрену, која је одмах запаљена по мом одласку, јуна 1999. То је била прва спаљена кућа у старом призренском насељу Поткаљаја, где су углавном живели Срби.
Стевановића живот није мазио, прерано је остао без супруге, са двоје тада малолетне деце, a касније, под патронатом тзв. међународне заједнице и НАТО агресора и без куће у Призрену, али се ипак није предавао.
– По доласку у Нови Сад, град који сам највише волео у бившој Југославији, почео сам да радим у Одељењу Министарства одбране СРЈ, које је тада било смештено у згради Бановине. Наставио сам да се бавим сликарством и иконографијом, што ми је у првим тренуцима по доласку помогло да се брже стабилизујем, како материјално тако и ментално. Када ми је Призрен био само болно сећање, не тако дуго од нашег прогона са Косова и Метохије, 2001.године, имао сам изложбу у згради Бановине, односно, тадашњег Извршнoг већа АП Војводине – приповеда Стевановић.
Његови радови нису остали незапажени, па су слике и иконе отишле и за Швајцарску и Италију, а позван је и да два пута учествује на сликарским колонијама у Сомбору.
– Сада сам у пензији , сликање ми је и даље хоби који ме ”држи” и помаже да лакше пребродим све промене у животу и испуњава пензионерске дане. Захваљујући мом драгом пријатељу Радету Кевићу, који има викендицу на Поповици, у дивној фрушкогорској природи, добио сам нови сликарски простор. У викендици сам, поред осталог, урадио низ мурала у приземљу. Како је лепо кренуло, надам се да ћу ускоро имати довољно слика за самосталну изложбу – оптимистички вели Стевановић.
Неизбежно је питање како се сећа тадашњег владике, а потоњег патријарха Павла, који је три деценије био епископ баш у Призрену.
– Све време његовог боравка у Призрену мој покојни отац био је његов ђакон. Почивши владика, касније патријарх Павле, имао је велики утицај на опстанак српског живља у Призрену, од оног времена кад су обе српске покрајине, северна Војвоидна и јужна Косово и Метохија, постале по Кардељевом Уставу из 1974. државе за себе – објашњава Стевановић.
Наш саговорник ексклузивно открива мало познате чињенице, о везаности почившег и актуелног патријарха СПЦ за царски град Призрен.
– Патријарх Павле је у Призрен дошао 1950 године, где је у то време био професор и васпитач у Православној богословији Св. Кирила и Методија. У то време, мој отац је радио као економ и хонорарни наставник црквеног појања. Тада су предавали првој генерацији , у којој је био и садашњи патријарх СПЦ, господин Иринеј. Владика Павле је био Божији благослов српском народу у Призрену и околини. Не само до децембра 1990. Године, када је изабран за патријарха. Тај свети човек је оплеменио, научио скромности и трпељивости, не само мене, него и све нас који смо имали част да га лично познајемо. Не само слушамо, него и у свакодневном животу примењујемо његове мудре поуке, које су постале део нас. Пре свега Призренаца, у ужем и шрем смислу те рече. Оно, шире, су Срби из Средачке и Сиринићке жупе, затим из тз . Подримља , односно, Ораховца, Велике Хоче, Новака, Смаћа, и још пуно мањих места где је наш народ опстајао. Урпкос свему и упркос свима. Владику Павла су тада поштовали и људи других вера. Упркос томе што су га неки мрзитељи свега оног што је српско, вукли за браду чак и у центру Призрену. На суду, он их није кривично гонио, уз благу реч да ће драги Бог о свему судити – каже у једном даху Стевановић, увек уз сјај у очима кад помене почившег патријарха Павла.
Звонимир Стевановић је један у низу, од стотина хиљада Срба који су, од почетка до краја деведесетих година прошлог века, жар са остатака спаљених огњишта тамо где су им корени, распалили на новом станишту. Уз пригушену, неизречену наду, да ће тај жар поново вратити на огњишта, где му је право место.
У Призрену, Книну, Приштини, Осијеку, Пећи, Мостару, Белом Манастиру, Сарајеву, Госпићу, Урошевцу, Бенковцу…
