СРПСКА КАНДИЛА НА КОСОВУ: Соколица

18.01.2017.

Изумрло је соколарство на Косову. Давно је заборављено и да је у средњевековној Србији сваки домаћин имао обавезу да за свог господара гаји онолико соколова колико има синова. Соколара нема, али има соколова који су давно овде свили своја гнезда.

Лепо је видети их како слободно раширених крила лете над овим делом северног Косова, над Звечаном и Трепчом, па обиђу Рогозну и Мокру Гору, поздраве Ибар и с његових обала прелете до Мораве, да би се кад их умор савлада вратили у своје гнездо, на Брдо соколова, на коме се угнездио и манастир Соколица, надалеко чувек по култу Соколичке Богородице.

У народу се верује да мермерни кип Богородице са Христом има чудотворна својства, па се пред њим подједнако моле и Срби и Албанци, нарочито млади парови који не могу да имају деце. Приче о исцелитељској моћи кипа преносе се генерацијама, баш као и она о томе како је доспео овде, на Брдо соколова.

Легенда каже да је у време турског освајања Косова соколица узела кип из угроженог манастира Бањска и пренела га на брдо на коме су соколови свијали своја гнезда. Касније је на том месту, поред извора лековите воде, подигнут манастир посвећен Покрову Пресвете Богородице.

Ту је и данас. Далеко од главних путева и погледа пролазника, али под будним оком војника Кфора. Поузданих података о изградњи манастира и његовом ктитору нема. Према једном предању, у XIV или XV веку саградио га је неки властелин из оближњег Звечана. Друго предање везује га за челника Мусу, који је био ожењен једном од сестара цара Лазара. Ко год био ктитор, није се много потрудио да остави траг о себи, осим на јужном зиду, где су приказане фигуре људи одевених у одећу лаика. Претпоставља се да су то ликови ктитора.

Нема података ни о аутору мермерног кипа Пресвете Богородице који се у овом манастиру налази пет векова. Пре неколико година поново је летео, овога пута авионом преко океана, да би био приказан у њујоршком Метрополитену, на изложби  „Византија – снага и моћ“. Привуко је највећу пажњу посетилаца. Соколички кип Пресвете Мајке Божије сматра се једним од најлепших и највреднијих уметничко-историјских артефакта православља.

Манастир се налази у атару села Бољетин, на подручју општине Звечан. Срба у Бољетину и осталим села у овом делу звечанске општине одавно нема. Последња православна породица одселила се 1967. године. Опстао је једино манастир Соколица, који је под заштитом Републике Србије. Данас манастир има статус Споменика културе од изузетног значаја.

Манастирска црква је зидана од камена који је вешто обрађен. Има плитку апсиду и полуобличасто је засведена. На северној фасади уочљиви су примитивни цртежи људи и животиња и неколико старих записа. Живопис је оштећен, али су у своду видљиве представе Христа Пантократора, на западном зиду Успење Богородице, а у апсиди Поклоњење архијереја.

Црква је санирана и конзервирана 1995/96. године, а у њој се, поред осталог, чувају Руски Псалтир из 17. века, „Завомаје огледало” на бугарском језику из 1816. и Молитвеник из 1838.

Како су ови крајеви некада били насељени Србима, почетком прошлог века у оквиру манастира постојала је школа.

Од 1956. године Соколица је женски манстир, који је постао познат и по иконописачкој и фреско сликарској радионици коју води игуманија манастира Мати Макарија.

О безбедности манастира и монахиња од 1999. године брину војници Кфора, а сваког 28. августа, на Велику Госпојину, Соколица постаје центар окупљања Срба са севера Косова.

У манастир свраћају и Албанци који долазе да посете оближњи меморијални центар посвећен албанском националном хероју и вођи качака Иси Бољетинију, чији су посмртни остаци пре две године пребачени изАлбаније у Бољетин.