СРЦЕ ЗА ДЕЦУ ОТАЦ ИМ СЕ УБИО, МАЈКА ИХ ОСТАВИЛА: „Стиже зима, а мени нема ко јакну да купи“

16.10.2015.

Фото: В. Лојаница

Ускоро ће мраз и снегови, а ја немам ни јакну ни чизме. Прошле зиме сам се смрзавао у танкој ветровци, каже Александар Антонијевић (11) из Пониковице код Ужица.

Од пелена зна само за тугу и немаштину. Непуне две је имао, а његова сестра Катарина (13) четири када су остали сирочићи. Чим им је отац настрадао, мајка их је напустила, њу и не памте. Баба Ковина и деда Стојан се старају о њима. Обоје су без пензије. Деца нешто новца добију по слову социјалне помоћи, нека цркавица им припадне од очеве пензије – то им је да преживе.

– Питала сам бабу да ми купи нову хаљину. Тражила сам од деде телевизор за моју и Ацину собу. Рекли су – скупо је, немамо – слеже раменима Каћа.

Разуме то Каћа. И Аца схвата. Али опет пате за много чим што им уз родитељску љубав недостаје.

Кућа пред рушењем

– Колико сам био срећан кад сам пред школску годину дочекао нове патике! Али не могу у њима по авлијама и њивама, зато вијам селом у гуменим опанцима. А шта ћу зимус кад сметови завеју? Чизме немам! Нема ко ни да ми их купи. Чиме ћу кроз снегове? До школе у Луновом Селу су три километра – жали се Александар.

Фото: В. Лојаница

У дворишту Антонијевића су две куће; у оној старој им се деда родио, нова коју је отац почео да гради остала је неистарошена.

– Пре неки дан, кад ударише кише, препукао је зид старе куће. Срце ми се ломило кад су баба и деца подупирали дирецима и молили Бога да се не сруши, да издржи барем до пролећа. Маштам о дану када ћемо опремити нову кућу, купити намештај, полицу са пуно књига, свој орман да сложим оно мало моје гардеробе – опет је глас девојчице надгласао плач.

Отац се обесио, мајка их оставила

– Наш тата Зоран се обесио, у шуми близу куће. Исте године нас је мајка оставила. Њу не бих желела никад да сретнем. Да ми дође на капију не бих је препознала. Да ме позове телефоном – прекинула бих везу, да се појави на прагу – залупила бих врата – опет кроз сузе збори Катарина.

Ономад су у Александровом разреду дечаци причали шта су купили и где су путовали. Није имао чиме да се похвали.

– Само једном сам био на мору. Једини у одељењу немам компјутер, а сви кажу да на интернету има пуно да се види и научи. Сви се са великог одмора јаве кући, похвале оценама, ја не могу, немам мобилни. Не идем са друговима на вожњу бициклима – немам шта да возим. Фудбалску лопту бих волео, да не шутирам по дворишту излизане крпењаче – казује дечак муку што га тишти.

Пре неку ноћ сестра се поверила брату да је другарица купила нове ципеле и да би она хтела такве.