Записано у дане када је отишао српски патријарх

Скромни, богобојажљиви човек, обузет Богом, вером, непрестаном молитвом

14.01.2015.

Питају ме, има ли туге у мом срцу после смрти Његове светости. А, ја, одговарам  да у дубини своје душе, свог бића, осећам радост… Радост јер знам да је он сада у рају, у самом срцу раја… Ако је то ико овоземаљским животом заслужио, онда је то он…

…из рукописа књиге репортаже…

Звоне звона Благовештења. Већ трећи дан заредом, на сваки пун сат. На тугу. Јекну низ српску Свету гору, помешају се са звоњавом која стиже одозго, од манстира Свете Тројице, па даље са звонима Преображења и Никоља, све до манастира Ваведење, доле према Чачку, на самом крају клисуре… Жали српска Света гора српског патријарха.

У Благовештењу, испред манастирске цркве, барјак на пола копља. Са старе јабуке у сред порте, испод које је Његова светост често знао лети да поседи, опало лишће. Изнад манастира, пуста стаза којом је патријарх са неком светом књигом под руком, или бројаницом међу прстима умео да прође, горе до пропланка, где је налазио мира себи…

Зора у српској Светој гори. Тишина у порти манастира Благовештење. Само повремено из зидина манастирске цркве, кроз врата, наслуте се напољу речи молитве за покојног патријарха, које часне сестре, отац Георгије, игуман манастира, непрекидно читају, понављају…

Унутра, у цркви, гори свећа. Здрхти глас оца Георгија док понавља – Господи помилуј, Господи помилуј… Стари игуман, док чита молитву, стоји готово на месту на коме је и искушеник Гојко Стојчевић, потоњи српски патријарх, стајао, далеке 1946. године, уочи Благовести, оног дана када се замонашио… Од тада, сваког лета, док су га ноге држале, и снага служила, монах Павле, па владика Павле, па патријарх српски Павле, враћао се у Благовештење…

– Ти дани били су празник и за манастир и за све нас, за верујући народ… А он је волео да прича са народом, да застане са сваким у манастирској порти, да приупита како се живи, како се народ бори – присећа се патријархових дана у Благовештењу отац Георгије.

Дао Бог тако, путеви њих двојице, патријарха и убогог монаха често су се укрштали. Још од 1951. године, у манастиру Рача украј Дрине, где је Гоергије био млади искушеник, а јеромонах Павле учитељ, предавач…

– Бога ми је био строг… Знао је и да нас казни, остави без ручка… Поменуо сам му то, децембра прошле године, кад сам га посетио на ВМА, само се насмејао, ништа ми није рекао – прича Георгије.

Необично пријатељство двојице божијих људи продужило се на скоро шест деценија.

– Избије одоздо, из Овчар Бање, иде пешице, узбрдо… Кад одлази, или иде у Чачак, знао  је да на аутобуској станици, стрпљиво, са осталим народом чека аутобус за Београд… Долазио је лети, обично иза Петровдана, понесе са собом гомилу неких докумената, а онда по ваздан или чита та документа, па нешто записује, бележи, или неку књигу, углавном, никад докон није био. Ама, баш никад… Кад ништа не чита, или не пише, знао је да узме мајсторски алат, па зађе по манстиру, од врата до врата, поправља  браве, фасунге, мења шарке, ама, све је знао да ради – прича отац Георгије.

За непуних шест деценија колико је познавао Његову светост, патријарх се, наставља Георгије, није променио ама баш ни мало…

– Упознао сам га када је био јеромонах, после је био владика, па патријарх, али је остао исти… Онај скромни, богобојажљиви монах, обузет Богом, вером, непрестаном молитвом… Ух, како је знао да се љутне, кад би му, овде у Благовештењу, за ручак, или вечеру, на сто поставили нешто посебно, нешто мимо осталих монаха… Говорио је – јешћу ја шта и ви… – сећа се монах Геоергије Његове светости.

– Једном, седимо за ручком, дошли игумани Тројички и Преображењски, и донели по литар ракије. Питам на почетку ручка Његову светост могу ли да наспем свима по једну чашицу. Он ме поледа, вели, знаш ли ти да можеш да будеш кажњен за само помињање алкохола… Знам, велим му ја, али, ово је од грожђа, два пута прошло кроз лулу, мученица права… Сложи се да му наспем али само мало… Наспем му мало, а мени прелијем чашицу, па је искапим… Он ме погледа, вели – немој ти мени да се пробекријаш… Кад нисам до сад, нећу ни одсад – одговорим му – препричава отац Георгије.

Није једном, наставља, него ко зна колико пута гледао патријарха како сам поправља ципеле старе и по десет – петнаест година, како сам крпи своје монашко одело, пришива дугмад, скроман, једноставан…

– Десило се једном, патријарх у манастиру, а на столу у трпезарији новине са његовом сликом, а поред слике наслов – “Светац који хода“. Погледао је то, и само кратко прокоментарисао – “једино Бог одлучује ко је светац“ – каже отац Георгије.

– Дуго сам сакупљао храброст да га питам где да га сахране, кад и тај дан дође… Једном, у порти, нешто смо причали, ја решим… Почнем да муцам, те ово, те оно… Он ме гледа, вели, видим ја шта хоћеш да питаш… Хоћеш од мене да правиш бизнис овде… Ево, рећи ћу ти: Ако умрем овде, овде ме и сахраните, ако умрем у Београду, нека ме сахране у манастиру Раковица…

– Питају ме, има ли туге у мом срцу после смрти Његове светости. А, ја, одговарам  да у дубини своје душе, свог бића, осећам радост… Радост јер знам да је он сада у рају, у самом срцу раја… Ако је то ико овоземаљским животом заслужио, онда је то он… Он који за живота, сигуран сам, јер га дуго знам, ником зла није помислио, који је сваког човека ценио и уважавао једнако… Увек је говорио – сви смо ми деца Божија, понављао да је Бог човека створио према својој слици и прилици, и да после, када је човек отпао од Бога, Бог га није одгурнуо, него настојао да га врати себи – понавља речи Његове светости отац Георгије.

– Остајао је тако по петнаестак дана, кад дође дан да иде, узме штап у руке, вели, ајде Георгије да сведемо рачун… Какав рачун, нађем се ја у чуду, кажем му, па ми једног патријарха имамо… Још да је добар, знао је да се нашали… Онда узме па рачуна, петнаест дана, толико исто вечера, толико ручкова, па као рачуна колико то кошта, онда то подвуче, па настави, ја сам теби за то време поправио толико врата, толико прозора, још то и то… После тога знао је да извади новчаник, из новчаника штосић ситних пара, јер крупне никада није имао и да остави у манстиру, па да ме онда приупита – да ово није мало Георгије… Какви мало – присећа се Георгије испраћаја патријарха из Благовештења.