САЗНАО САМ ДА ЈЕ УМРО ПАР ДАНА КАСНИЈЕ: Прича бескућника из парка у центру Београда
Фото: З. Шапоњић
Парк у центру Београда био је пун обичних, насмејаних и срећних лица која су уживала у летњој ноћи. Нисам човека ни приметио док ми није пришао и спустио руку на раме.
,,Могу ли да седнем?“- питао је, бојажљиво помало.
,,Можеш наравно… Седи.“
Тек кад је сео видео сам да је то један од локалних бескућника које сам и раније сретао у парку или у околним уличицама. На њему све је било исцепано. Мајица која је одавно храна за мољце, прекривена рупама, изметом голуба и флекама разних боја. Вероватно од алкохола. Са малим рупицама од цигарета. Фармерке, исцепане на коленима, прљаве. Прекривене флекама, види се, некад су биле плаве. Неке кломпе или папуче а не личе ни на једно ни на друго,чисто, да не би ходао бос. Црна, рашчупана коса, брада му је покривала пола лица. Неуредна, а опет тако на неки свој начин посебна.
,,Јел их видиш?“ – упита ме.
,,Кога?“- зачуђено питам.
,,Па њих! Та срећна лица. Те срећне људе. Не знају да их чека.“
,,Ко их чека?“
,,Она што нас све чека. Увек срећна што те види. Само кад те узме,узеће те заувек.“
,,Ко то?“
Наслућивао сам одговор.
,,Сви ми, људи,у животу имамо исти почетак и исти крај. У међувремену имамо пречице, стазе,дуге и кратке, трновите и глатке путеве. Колико год трајали наши путеви сви имамо исти крај. Једина разлика у свему томе јесте што се родиш го а завршиш у оделу. Оваквом или онаквом. Свој пут бираш сам али крај је сваком човеку изабран. А то је смрт. Смрт је крај.“
Ћутао сам и слушао. Престрашен у тренутку. Нисам знао што је мене баш одабрао да ми то каже.
,,Идем мали. Зове ме. Моја драга и једина која безусловно чува и воли. Моја смрт.“
И само тако је отишао а да ја нисам стигао ни реч да кажем. Назад у свој, само њему познати и дефинисани живот. У свој свет у коме је, изгледа, безбедан, наизглед срећан а опет тужних очију које трепћу, можда, по последњи пут.
Сазнао сам да је умро пар дана касније.
