САГА О ВУКОТИЋИМА: Како је црногорско чобанче постало славни командант са Мојковца

30.01.2016.

Да је Божо, најстарији син сердара Станка Вукотића био сујетан, ко зна да ли би било ове приче и како би се одиграла Мојковачка битка.

Кад су му перјаници краља Николе дошли у кућу да једног од пет Станкових синова узму за војну школу у Модени (Италија), Божо је своје место препустио млађем Јанку.

И тако је четрнаестогодишњи дечак – дотад чобанче са Чева који је прва слова и нешто латинског научио од сеоског попа Крста – завршио престижну светску војну академију као други у рангу. Остало је, али у правом смислу те речи, историја. А ово је сага о једној од најчувенијих црногорских фамилија коју нам је испричао Јанко Вукотић, унук славног команданта са Мојковца, чије име с поносом носи.

Тих, скроман и свестан времена у коме јунаштво његовог деде и оца и није нека курентна роба, Јанко млађи прича, повремено и сам тражећи одговор на нека недоречена питања које је породично предање оставило нејасним.

Његов отац Вукашин је такође био официр и јунаштвом није заостајао за дедом му. Живео је са оцем у Америци, а у Југославију је стигао као десетогодишњак код тетке Василије Вукотић Врбица, ћерке сердар Јанка.

– Тетка ми је причала о свему и тада сам први пут видео дедино ордење, сабљу, капу, а водила ме је и на његов гроб – почиње причу Јанко, рођен у Француској 1953. године. Јанко се у Југославију вратио 1971. године, а радни век провео је као преводилац са енглеског језика и секретар редакције за издаваштво у „Побједи“.

Отац Вукашин

Отац Вукашин је био генералштабни официр и кад је завршио школу краљ Александар га је одмах пребацио на двор у гарду, где је био ордонанс задужен за безбедност краљевске породице. Артиљерац по струци, био је командант Артиљеријске школе на Превлаци и пола године је боравио тамо, а пола године на Двору.

– Кад је краљица Марија ишла са породицом на летовање, отац је организовао њихов боравак и старао се о њима. Причао ми је како је преуредио неке собе у хотелу Бока, а краљ Александар је стално гунђао како му прави велике трошкове – каже Јанко.

Пресвукао краља Александра у Марсеју

Вукашин је био и човек који је пресвукао краља у посмртну одору након његовог убиства у Марсеју. Тамо је отишао возом, стигао је пре краља и одмах је протестовао због маршруте за коју је проценио да је небезбедна, али му нису дозволили да је промени. О убиству краља Александра сазнао је на бини где га је чекао.

– Дотрчао је до места где је био фијакер, али краљ је био мртав и већ су га премештали у неку собу у оближњој згради. Сви су били затечени и у шоку и отац га је пресвукао. После смрти краља није био у добрим односима са Петром Живковићем (генерал и политичар, прим. а.), али и са још некима, па су га послали да буде заменик команданта армијске области у Штипу у Македонији – подсећа Јанко.

Фактички се и у Вукашиновом случају поновила судбина његовог оца сердара Јанка који је, после уједињења 1918. војну каријеру наставио у Београду. Био је у немилости Николе Пашића, који је упорно одбијао да му да чин генерала. Тек на трећу интервенцију краља Александра, који га је изузетно поштовао, добио је чин бригадира. Пут га је водио преко Крагујевца, где је био командант тамошње армијске области, Сарајева, Скопља да би се тек 1925. године вратио у Београд и добио чин армијског генерала.

Лет за Каиро

Вукашина је у Штипу, у чину мајора југословенске војске, задесила капитулација Југославије, Тројни пакт и он је у револту бацио сабљу и напустио службу. Прешао је код грчког краља, тамо се повезао са Енглезима и накратко се вратио у Штип да униште војну опрему. Из Атине је одлетео за Каиро и тамо је од стране избегличке владе постављен за команданта Југословенске краљевске војне мисије при савезничкој команди. Водио је бригу о војсци у избеглиштву и био је рањен кад је Ромел напао Каиро. Умро је у породичној кући у Боки 1991. године.

Сердар Јанко изгубио је брата на Скадру

Сердар Јанко је хтео по сваку цену и упркос противљењу српског војводе Петра Бојовића да освоји Скадар. На крају је преко брда Бардањол пришао Скадру, држао га у опсади и ушао и тврђаву тражећи од Есад-паше да преда град. А у бици на Бардањолу погинуо му је рођени брат Киња, деда нашег чувеног филмског режисера и оскаровца Душана Вукотића.

Растанак сердара и краља Николе

Када је краљ Никола после распуштања црногорске војске одлучио да напусти земљу, сердар Јанко га је одговарао. „Јанко, хвала ти за све, верну службу, али сам ипак одлучио да идем са породицом за Италију!“, рекао му је краљ. „Сретан пут, господару, али наше се очи више не гледале“, одговорио је сердар и спустио слушалицу.

После тога је поново успостављена веза и кажу да га је два сата убеђивао да се врати. Сведоче да је краљ под старе дане често знао да каже: „Е, Јакша, Јакша, што те не послушах!“

Свећа из Дечана

Јанко Вукотић је током балканских ратова, заједно са српским трупама, ослобађао Косово и Метохију. Забележено је да су калуђери манастира Високи Дечани након што су их Турци окупирали тамо угасили једну свећу и рекли да ће је поново упалити када се ослободе Турака. Част да је упали припала је Јанку.

(Фотографије из породичне архиве.)