СА ПУТА ПО ИЗРАЕЛУ: ЈЕРУСАЛИМ И ВИТЛЕЈЕМ (3): Град где је земља најближа небу

23.03.2015.

Фото: Ранко Пивљанин

Кад широким аутопутем из правца Мртвог мора улазите у Јерусалим изгледа као да улазите у било који град. А кад станете понад Маслинске Горе и поглед вам обухвати куполе, звонике и зидине старог града онда схватите како сте били у великој заблуди. Испред стоје окамењени миленијуми историје и жива реч Господња, било да је тумаче хришћани, Јевреји или муслимани чије се богомоље буквално додирују по целом граду.

И није случајно настала арапска изрека која каже да једна молитва у Јерусалиму вреди колико 40 000 било где другде у свету и ако негде постоји место где је земља најближа небу онда је то овде.

Муслиманима је по светости одмах иза Меке и Медине јер се према њиховом веровању пророк Мухамед одатле узнео на небеса, за хришћане је место Исусове смрти и ускрснућа, док јеврејско право на Јерусалим почива на историји дугој преко 3.000 година. И неутихлој жељи да се једном обнови, два пута рушени свети Храм, чији су остаци претворени у Зид плача на коме се Јевреји моле. Златна менора, њихов симбол, стоји у јеврејској четврти Старог града и чека тренутак да буде уграђена у темеље Трећег храма.

Фото: Ранко Пивљанин

У обилазак Јерусалима хришћани обично крећу са Маслинске Горе где је Исус Христ провео своје последње дане, одатле је одведен на Голготу и са њеног врха се узнео у небо. У Гетсиманском врту стоји стена плача или крви на којој се молио пре него што ће по њега доћи римски војници, а пут даље води ка православној Цркви Маријиног гроба где је сахрањена Мајка Божија и њен гроб се налази иза олтара.

Међутим, ходати путем Христовог страдања, а не видети место његовог рођења у Витлејему оставило би нас сиромашним, али тај наум отвара неку другу болну причу савременог Израела.

Витлејем под палестинском управом од Јерусалима дели велики бетонски зид који се протеже стотинама километара и сведочи о ужасној подељености и сукобу између два народа, Палестинаца и Израелаца. А да није зида, чини се, не би се ни видела та подозривост међу њима, јер обични људи са обе стране гледају своја посла, чувају се тешких речи и као да је свима преко главе те деценијске тензије која их држи у некој врсти сталног ратног стања.

– Ми молимо Бога да буде мир. Без мира ово је мртав град, људи неће долазити, а највећи део становништва живи искључиво од туризма – каже Јасер Ришмави, наш водич по Витлејему.

Јасер је Палестинац, хришћанин и православац, који је студије завршио у Београду још за време старе Југославије. У нашем главном граду није био 20 година, али овде му је остала ћерка и дивне успомене.

И води нас Јасер градом чије име на хебрејском значи «Дом хлеба», показује пастирска поља у даљини, ходамо улицом којом су Јосиф и Марија дошли из Назарета и ево нас пред Црквом Христовог рођења. Стотине људи чекају да прођу кроз «врата понижења», мали камени пролаз висок непуних 130 цм који води у унутрашњост цркве. Улаз је направљен тако да освајачи не би на коњима улазили и скрнавили свето место, а и да се сваки посетилац поклони пре него што крочи унутра.

Људи у огромним редовима мање или више стрпљиво чекају да дођу до чувене пећине, а тамо на месту где по Библији «породи сина свога, прворођеног, пови га и положи у јасле јер за њих није било места у свратишту», гледамо блештаву сребрну звезду посуту цвећем на испуцалим мермерним плочама изнад које горе кандила. И људе који прилазе богобојажљиво, спуштају купљене сувенире на плочу, молитва и неколико тренутака за незаборав…

Као што ће то бити и они минути, кад смо се нешто касније обрели у Старом граду у Јерусалиму и упутили Виа долоросом (Пут страдања) ка Голготи и Цркви Светог Гроба. Последња улица којом је Исус ходао ка месту свог распећа данас пролази кроз арапску четврт и претворена је у велики базар накита и сувенира.

Храм вазнесења Христовог или Црква Светог Гроба, заправо је комплекс од неколико цркава и под њеним кровом налази се и Христов гроб и место његовог распећа означено прелепим мозаиком. Свети гроб лежи у унутрашњости богато декорисане ротонде, покривен је мермерном плочом и окружен иконама и свећама, док изнад њега непрекидно горе 42 уљане светиљке… Времена није било много, опет тек неколико секунди као и на месту рођења. Све само тренуци. Као што је и сам живот.

Фото: Ранко Пивљанин

Српске задужбине

Своју богомољу у Јерусалиму имају и Срби и то је Манастир светих Архангела Михаила и Гаврила, задужбина Краља Милутина са почетка 14 века који се налази у непосредној близини цркве Светог гроба унутар зидина Старог града. А стотинак година раније Свети Сава је на Сиону откупио Дом тајне вечере и завештао га хришчанству.

Духовни центар

Јерусалим је данас главни град Израела, у њему је седиште председника и парламента (Кнесет) и има око 750.000 становника. Међутим, он је пре свега духовни центар у коме се налази око 1.000 синагога, 139 цркава и 72 џамије и незаобилазна дестинација за преко три милиона туриста колико годишње посети Изрел.