СА ОДЛАСКОМ БАРДОВА, ИШЧИЛЕО КАФАНСКИ ДУХ: Жал за чувеним „Бермудским троуглом“

02.03.2015.

Фото: Српска кафана

Три столице изливене у бакру са угравираним именима глумаца Зорана Радмиловића, Слободана Цице Перовића и Слободана Алигрудића стоје у ћошку на уласку у «Српску кафану». Изнад столица на зиду колаж фотографија глумаца, редитеља, управника «Атељеа 212», позоришта у суседству, листом редовних гостију ове кафане. Нажалост, само неколико њих са тог пожутелог папира су још међу живима.

Нема Неде Спасојевић, Бате Стојковића, Муција Драшкића, Мире Траиловић, нема ни чувеног трија са почетка приче, одскора им се за небеским шанком придружио и један од последњих истинских поборника кафана – Петар Краљ. Да ли је са одласком тих старих глумачких бардова срушен и онај мост који је повезивао кафану у позориште и преко ког су корифеји глумишта претрчавали час у једном час у другом правцу? Има ли данас оне опуштене кафанске атмосфере да поништи тешка искушења сцене, да прослави успех и премијеру или утопи пораз лоше улоге?

Има, али много мање него у временима о којима нам у готово празној кафани сведочи Милан Цаци Михаиловић, сада и сам ветеран «Атељеа 212».

– Фама је да је овде свако од познатих глумаца имао своје место. Седело се свуда. Зоран Радмиловић је једном бануо, није било нигде места и он је сео тамо испред толаета и направио цео перформанс. Исцепао је неке новине на комадиће и како је ко кретао у тоалет, он је пружао папир и говорио «Плати!» – сећа се Михаиловић.

У «Српској кафани» су глумци увели обичај да једном годишње и то 1. јануара они служе особље и сталне госте кафане, а после је то омасовљено и настала је улица отвореног срца. Био би проглашен шеф сале, обично су то били бардови попут Бате Стојковића или Ташка Начића, а млађа глумачка гарда су били конобари.

Овде је када протутње сва редовна новогодишња славља, 3. или 4. јануара Ташко Начић обичавао да поново прославља Нову годину, а одавде је једном због разбијене чаше полиција Зорана Радмиловића привела у полицијску станицу у Мајке Јевросиме.

Цаци је успео да те легенде, бар на тренутак врати у «Српску кафану», када је прошле године на промоцији своје друге књиге «Успоменар 212» пуштао инсерте из представа.

Како глумци нису волели да иду далеко од својих матичних кућа, тако су њихова места за окупљање постајале околне кафане, али и сами бифеи позоришта.

Тешки дувански зифт самује у славном «Ф одељењу» бифеа «Атељеа 212». Цаци Михаиловић се сећа времена старог бифеа, мале просторије од непуних двадесетак квадрата и велике гужве.

– Подсећао је на кошницу. Громаде су седеле, а ми млађи смо се окупљали око њих као гроздови да их чујемо. И то седење није било пуко губљење времена и пијење, већ велика школа.

Као да је ишчилела и магија бифеа Народног позоришта на четвртом спрату – затичемо само шанкера и троје младих глумаца у једном сепареу. Нема ни «Позоришне касине» иза Народног позоришта, резервног глумачког уточишта, нити у «Мажестику» у подне глумци пију кафу.

Фото: Српска кафана

У кафани «Каленић» одавно нема Михаила Мике Викторовића, и «Последња шанса» узалуд чека своје сталне госте, а горе на Црвеном крсту глумци Београдског драмског су остали без «Јахора» и «Рудог», преживела је само «Млава».

– На месту где је био «Јухор» после је направљена кафана «Вечити младожења» са идејом да буде окупљалиште глумаца. Тамо су се чак потписали Чкаља, Пепи Лаковић, Радмила Савићевић, али ствар и није баш заживела – каже Цаци.
По овом питању резигниран је и глумац Позоришта на Теразијама Милан Милосављевић. Он жали за чувеним «Бермудским троуглом» који је после разних реновирања његових кафана изгубио душу.

– Глумци су седели у «Шуматовцу» или «Под липом», онда их са Радио Београда позову да одраде неку радио драму, хонорар се исплаћивао одмах на благајни, па после назад у кафану. Млади глумци сад иду по кафићима и клубовима – каже Милосављевић који је са колегом Милорадом Мандићем Мандом своје кафанско уточиште нашао чак на Душановцу у ресторану «Стари бунар».

Култ глумачке кафане још увек гаји славни «Мањеж», који је деценијама «предсобље» Југословенског драмског позоришта, а у њега најчешће свраћају Воја Брајовић, Весна Чипчић, Бранко Цвејић…

– Док је био млађи долазио је редовно и Ђуза Стојиљковић, а кад уђе Бранка Петрић сви се овде осећамо другачије. Она зна да унесе неку узвишеност – сведочи Предраг Илић, један од музичара у овој кафани.

Ипак, не дају се тако лако ни глумци ни кафане!

«Чајанка» у бифеу

У старом бифеу Народног позоришта затрајао Цига Јеринић са неким друштвом и у неком тренутку шеф бифеа, извесни Срба огласи фајронт. Цига га замоли за још једну туру, али овај избегава.
– Немам више вискија! – потегну крајњи аргумент.
На те речи Цига устане и покаже руком на цео ред флаша вискија на полици.
– А шта је ово?
– Чај! – каже Срба.
На те речи Цига руком почне да редом руши флаше, бифеом се разли мирис вискија, а кад је докрајчио последњу, окрену се запрепашћеном Срби.
– Молићу да платим. Колико смо чајева имали?

Глумци угоститељи

Млађе генерације глумаца уместо да одлазе у кафане, све их чешће отварају. Тако су се као глумци – угоститељи, између осталих, окушали Милутин Мима Караџић, Никола Којо, Андрија Милошевић а међу последњима је свој ресторан на Дорћолу отворио и Никола Ђуричко.