Прозор

Brvnara u selu Huzir na ostrvu Oljhon u Bajkalu

Можда је у те три књиге била записана историја света и шта ће бити са нама када се једног дана све заврши. Стајале су у прозору остављене, закатанчене куће оронулих зидова из ког је ујутру сијало сунце а поподне штрчале три крстате оморике.

Нико у селу није знао кад су се те три књиге, сивих, искрзаних, помало испрљаних корица између којих су вирили листови жуте хартије, обреле у потамнелом оквиру дрвеног прозора. Сеоски старци чак су упадљиво одбијали да говоре о њима кад би их млађи нешто питали.

Нико није знао ни да ли је, и ко, и када, те књиге читао. Нико није запамтио да је неко некад неки одломак из тих књига препричавао. Ја сам био уверен да те књиге у дугим мрачнима ноћима, по дубокој помрчини у кући, мрачној као мрак у рогу најцрњег вола, читају виле и андђели а онда се у зору, кад почне да свањава, склањају на таван куће, под рогове и тамо чекају следећу ноћ да поново раскриле дебеле корице. Једино, није ми било јасно, ако те књиге већ читају виле и надђели, што су им корице помало прљаве по крајевима.

То моје уврење још више сам потврдио кад сам једног јутра, вукући тешку ђачку торбу, на путу у школу, као и обично завирио изнад у прозор оронуле кућице и кад ми се учинило да су оне књиге сложене другим редом него што су биле јуче ујутру и да их неко током ноћи померао и претурао.

Једном, кад су сви из засеока отишли били некуд, једва сам до прозора довукао дебеле, тешке дрвене мердевине, прављене од сирових јелових облица и уз њих се успео до прозора. Зачудо, књига унутра, у прозору, иза стакла, није било… Заврио сам унутра, није их било ни на прашњавом дрвеном поду прекривеном паучином нити на столу на коме је још стајала шарена мушема и на њој парчад малтера који је отпао са плафона.

Сећам се да су ми се у трену, на оним мердевинама, одсекле ноге и да умало нисам пао одозго.

Следећег јутра, кад сам вукући тешку торбу са „Букваром“, свескама, бојицама и „Познавањем природе и друштва“, наишао сокаком и погледао, оне три књиге поново су биле у прозору. Сложене, сигуран сам био, другим редом него прекјуче.

Само што се после, више нисам усудио да поново одвучем мердевине до зида и испењем се до прозора.

Много касније, кад сам порастао, и кад сам се сокаком вратио из војске, поред оне куће, књига више није било у прозору. Није их било ни следећег дана, ни следећег, ни следећег. И сад, сваки пут кад из света дођем кући погледам у онај прозор, али, оних књига више нема.

Питао сам и сеоску дечурлију, зачуђено су ме погледали, кажу да они те књиге нису виђали у прозору и да тај прозор и нису нешто посебно приметили.

Сад, кад мало боље размислим, можда је у тим књигама била записана историја света и шта ће са нама бити једног дана кад се све заврши. А, можда и није. Можда је писало оно што никад није било и што никад неће бити. Ко ће га знати. Бог то зна.

Мене копка нешто друго. Знам да је под оним прозором ђед Рајко често брао босиок и мајчину душицу или детелину јагњадима. И у зору, и у сутон, пред сам мрак. Кад би горе сокаком наишли комшије из суседног села и питали га – шта радиш чича Рајко, он би се само на трен исправио:

– Шта и сви несретни – одговарао би и настављао посао.

Никад се нисам усудио да га питам, да он којим случајем није отварао оне књиге.
Све ми се чини да јесте, јер је читко говорио језиком трава, онако ћутећи, како се само из књига може научити.

Зоран Шапоњић

?>