ПРИЧА ИЗ КАЛИНОВИКА: Место на ком се преплићу судбине Принципа, Хитлера и Фердинанда
У септембру 1966. године, дошао сам у Сарајево у Касарну „Маршала Тита“ на служење војног рока у ЈНА, прва генерација примјене Одлуке да 25% регрута може служити у својој Републици. Тако сам и ја служио на 80 километара од куће. Јединица Мјешовити артиљериски батаљон – противтенковска ракетна јединица.
На мој рођендан осмог јануара, кренули смо на вјежбу на полигон Калиновик како нам је речено. Пробијање кроз снијег и вијавицу трајало је пуних 12 сати. Смјестили смо оруђа и возила у гараже и магацине, а затим се смјестили у двије топле зидане зграде Доњег логора.
Неколико следећих дана су за нас били пуни знатижеље. Истина, наши артиљерци су пуних осам сати вјежбали са оруђима, а ми ракеташи смо били додати као нишанџије. У паузама радних активности, а нарочито увече уз ватру волио сам, као и многи, слушати сјећања једног старијег водника прве класе и једног мајора којем је ово била последња вјежба пред пензионисање.
На моје питање да ли је истина да је Калиновик и читава та висораван још у турском периоду био војни, артиљеријски полигон, добио сам потврдан одговор, а да су Горња и ова Доња Касарна највише дограђене и проширене у доба Аустроугарске. Исто тако су причали да је прије почетка Првог свјетског рата, у вријеме атентата у Сарајеву читав калиновачки крај био под војним шаторима јер су у току били велики војни маневри (припрема за напад на Србију), а Фердинанд је и позван да обиђе и оцијени те маневре.
Ко је све био у тим јединицама – ко би то данас знао.
За тих 15 дана боравка у Доњем логору ми смо чули много занимљивих података о Калиновику и историјату касарне у којој смо боравили.
Између осталог, један од старијих официра нам је објаснио да је био лично присутан када су партизани након пробоја Сутјеске разбили четничку засједу и положаје пред Калиновиком и заузели и њемачку касарну, као и ову у којој смо ми, само у то вријеме није било толико барака.
Насупрот овим двјема зградама, изнад бројних барака и фудбалског игралишта дизала се стрма страна брда, права укошена раван:
– Ту је била, од бијелих и црних камених облутака исписана Спомен плоча, да је у тој касарни, 1914. године, свој рок служио и Адолф Хитлер – њихов Рајхсфирер! Партизани су, по заузимању Војног логора, и након што су схватили шта представља Њемачко „писаније“ на косини, митраљеским рафалима разнијели „спомен плочу“ и каснијих година су тај шљунак употребљивали сељани за градњу.
Тако нам је причао и пензионисани официр из тог краја који је рекао да је био живи учесник тих догађања.
Било ми је занимљиво и касније слушати о тој „причи“ да је Хитлер служио војску у Калиновику и о „спомен плочи“. За Плочу је било више свједока и сасвим је могуће да су и њемачки војници вјеровали у ту могућност. Било је војника и мјештана који су говорили да се на косини још увијек може наћи облутака из тог пројекта.
Тек много година касније и ја сам схватио да ипак „ту нешто има“:
Наиме, прочитао сам прије неколико година да је Адолф Хитлер 20. априла 1941. године, на свој рођендан, добио изузетан – жељени поклон – од својих „специјалаца“. Била је то оригинална спомен-плоча ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ из Сарајева са мјеста на којем је млади Србин извршио историјски атентат на окупаторског аустроугарског престолонаследника Фердинанда!
Неколико дана након капитулације војске Краљевине Југославије Хитлер је добио њему једини битан трофеј из те поражене државе: Оригиналну спомен-плочу Гаврилу Принципу!
Мислим, као и многи други, да то није било без разлога. Из хира.
Можда се Адолф Хитлер, 28.06.1914. године, налазио веома близу догађања и догађаја који је умногоме утицао на судбину свијета. Па чак можда и у Калиновику?
Не бих рекао да је народ, из чиста мира, измислио ту причу о Хитлеровом унапређењу у Калиновику и причу о спомен-плочи.
Који би трећи разлог могао бити него да је велики злочинац хтио да при себи има доказ да је учествовао у збивањима која су покренула Први свјетски рат као што је он свјесно покренуо Други.
Да ли је стрепио од помисли на Гаврила Принципа или неког његовог насљедника, то је само он знао.
А син поштара из Обљаја је своју поруку упутио свим диктаторима, и окупаторима – гдје год и кад год они битисали!
СЛАВА МУ И ХВАЛА!
СИН ПОШТАРА
– ПРОТИВ СИНА ЦАРА
Гаврилу Принципу
Син поштара, болнога тијела –
науке му била гладна хтјења
Упорно је прикупљао знање –
Као да ће учит’ поколења,
Народу је сво добро желио –
поштов’о је своје сиромаштво
Слободу – он више је цјенио –
нег’ отето и проклето Царство!
И остави поруку на вјеке –
Исписану на небеском своду,
Како треба бранит’ од душмана:
Отаџбину и златну слободу!
А Гаврило, дјечак из Обљаја,
сиротог порјекла и тијела,
жртвова се за све потлачене –
свјестан свога узвишеног дјела.
Шапутао као Завјет да је:
“Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к’ познанију права,
то је људска дужност најсветија!”
У животу нема ништа прече –
Као пјесник велики што рече!
К’о у Тору смакнути злог вука,
ил’ лисицу – у свом кокошињцу,
Таква казна са правом припада –
Разбојнику – и злотвору – Принцу!
И Леонида из Термопила –
и Милош Обилић са Косова,
Не учинише ни веће дјело –
нити већа би жртва њихова!
Свако ко то назива гријехом –
Тај судбине никад нем’о боље,
То би казна за зло учињено –
није прошла без Божије воље!
А сви који слободу цијене
и њеног се права не одричу,
Гаврила из Обљаја да славе –
И поштаревом сину да кличу!
