ОТПАДНИК НА ОБАЛИ УЖИЧКОГ „МРТВОГ МОРА“: Пре 24 године Жарко (64) je из цивилизације побегао у шуму на обали Врутака

08.02.2015.

Фото: Никола Јанковић

Усред земаљског шара, под бесконачним небом, ова два људима позната света, као да су мало. У стању су да стварају нове, али у њима, на срећу – нико од нас живети неће. Нико, осим Жаркa (64). Прошле су 24 године откако се од људи и цивилизације одметнуо у дивљину, дуге дане дели са пољским мишевима, лисицама и крејама, птицама најчуднијим међу вранама. Одметник од цивилизације, поред колибе склепане на обали језера Врутци, одозго с Гумништа, указа ми се као човек најситнији међу мравима.

– Жареее! – најављује нас издалека Ивица, познаник Жарков, водич до скривеног шпица врутачког полуострва. Ту се на корак од воде Жарко населио, на месту где се храстова шума завршава.  Даље дуж обале стаза води кроз борове – Пре изградње бетонске грдосије, бране што „држи“ језеро у долини, овде је купусиште било. Мало даље вијугала је Ћирина траса. Онда су под водом за трен нестали векови. Потопљени су темељи манастира Рујан, то што је монах Теодосије овде 1527. штампао Четворојеванђеље, није прогресу стало на пут.

Стару цивилизацију на бившој реци, заменило је станиште креја, варалица, способних да подражавају зов племенитијих певачица.

Низ целац, до дашчаре „три са три“, трагова нема. Висока је таман да се Жарко унутра усправи. Места има за један кревет, поред врата је усијана пећ, около су шерпе, а на полици мало хране. На дрвеном зиду о зарђалом црвеном ексеру виси плетени крст, скрајнут к`о ничији.

Један прозорчић, Жарков је поглед на свет. Цимер му је друг миш, чује се крцкање зубића негде из земљаног пода. У средишту свега је сточић, пиједестал за флашу ракије и чашицу.

Фото: Никола Јанковић

– Како сам? Како је овима на брду, мени је одлично – каже упирући прстом горе, иза шуме ка гробљу – Немам ти више чиме и о чему мислити, предуго самујем. Устанем, наложим, одем до извора по воду, спремим за јело шта имам, и тако сваки дан. Дај да попијемо по једну…

Без позива и неког посла, без пара и иметка, Жарко живи. Кад се одметнуо, другачије је било. Младост је била. Прво је две године под шатором спавао, па се укопао у земуницу. На крају је подигао ову колибу. Пецао је рибу и јео.

Огледао се у језеру, у сећањима, у нетакнутој природи. Упознавао је свет кроз гласове креја и кроз природу. Онда су се, гле чуда, сва огледала потрошила. Видим, није Жарко дрво што се плодовима мери. Ломи грање и гура у пећ. Да попијемо још по једну…

– Волео сам тада воду и шуму, али су ми одавно друге мисли у глави. Ипак, о повратку у цивилизацију не размишљам. Риболовац сам, има пола века. Некада сам то волео, али одавно пецам што морам. Од кад сам овде, једне паре видео нисам. Себи обезбедим тек оно што се мора, мало брашна и соли мора бити за дане кад завеје – разговарамо тако и наизменично гурамо грање у ону пећ, кидамо од погаче у њој тек испечене – Сад се старост примакла, биће можда она старачка пензија, мада видиш да и без ње живим. Наћи ће ме смрт негде на овом путељку што води ка граду, или ћу бити те среће да стигнем до неког старачког дома, ко то зна. Сипај по једну.

Понекад уском стазом до Жаркове колибе забасају стари другови, ужички „царињаши“, да му донесу мало дувана, брашна, квасца, шећера, и ракије. Наиђу и неки млађи момци што воле природу, а без месара Чаве, пекара Симе, без Ивице и једне медицинске сестре што му за жестоку астму доноси „беродуал“ и „аминофилин“, још би некако и освануо. Можда би и башту посејао, ал` у шуми плодови не ничу, па нема.

Фото: Никола Јанковић

– Некад сам ишао горе до села, помагао људима у пословима. Ил` упецам, па дам, а они ме часте. Е, одавно по кућама не басам. Нећу да ме гледају к`о бедника што досађује, знаш как`и су људи. Јој, сунце ме огреја кад дођосте, да се испричамо, сад ми се и мили живети, напуним овако батерије, а и пролеће ће ваљада гранути – вели Жарко и сипа још по једну.

Сумњам понекад у разлоге за ово моје, али ево ти набацано, вели Жарко, па пиши шта хоћеш. Оставља мрве птицама на прозорчићу, па говори, да је ако га сећање служи, овако било: био сам пекарски пословођа, плата добра, имао сам кућу, жену и двоје деце. Сви градски, ужички мангупи, код мене су се скупљали, сви. Пило се дан и ноћ, па опет. Свега је ту било, ћути… Једног дана она ми рече, а мени се чинило да је превише лепа за овај град, рече ми, кажем ти: „Готово је! Не уништавај нам живот!“ Где да одем нисам имао, велика криза била, да се убијем нећу, а размишљам, боље им је без мене. Разведосмо се, покушавао сам неко време да им близу будем, али вредело није. Овде сам дигао руке. Мисило сам, мирни они, миран ја. Онда сам отишао.

Прича тако Жарко и сипа још по једну. Као да су 24 године „дланом о длан“. Немам где да гледам, него у онај зид са зарђалим ексером.

– Нисам знао за боље, а људи су хтели да помогну тако што ће пет ракија да ми плате, али стан и храну нудили нису. То ти је у граду, као неко правило. Овде нема струје и којечега још, ал` нема ни неких нарочитих правила – затвара Жарко тему, пада мрак, време је да се крене.

Само да се са оног пијдестала несрећној „ужичкој“, тргне по једна.

– Човек мора да пази куда гази – саветује Ивица, док се кроз борове шуњамо назад. Одозго поглед пуца на ужичко мртво море. Преплавило је некадашње луке, биле су црвене од руја, потопило је њиве, куће и пругу.

Под водом спавају темељи прве штампарије у средњовековној Србији.

Ово ново, симбол прогреса, бетонска грдосија, над њом небо одвојено од овог света чувеном ужичком маглом, иза ње колиба скривена у шуми, све са Жарком и његовим мишем унутра, то је последњи пејзаж са ужичког мртвог мора. Ивица коментарише слику:

– Кад упекне на језеру има људи, али староседеоце, мештане, тешко ћеш видети да се у језеру купају.

Никада се, кажу, навикли нису.

Фото: Никола Јанковић

СПАСАВАЊЕ „НЕСТАЛОГ ЖАРЕТА“

Рођен у Костојевићима, одрастао на ужичким Теразијама, Жарко је у чаршији помало заборављен. Знају га људи углавном из приче, био је фебруар 2011. године, цела се држава дала у спасавање завејаних из „незапамћених сметова“. Ушипчили спасиоци кроз два метра целца, па преко залеђеног језера да Жарка спасавају. Муке живе. Напокон, стигоше кроз дивљину до завејаних врата колибе, а унутра затекоше Жарка, како с миром седи и натенане – крчка пасуљ.

– Откуд ви? – прозборио је Жарко изненађен и препаднут појавом спасилаца. Шта да се ради, тек са њима вести о општој снежној паници, стигле су до ужичког отпадника. Батерије из транзистора, а са њима и многе бриге, одавно су себе потрошиле.