ПОЛА ВЕКА ЧЕКАЛИ ДА НЕКО ПО ЊИХ ДОЂЕ: Навршава се 80 година од усташког злочина над Србима у јами Равни Долац код Ливна
Фото: Новости/ Printskrin
БОЖЕ, да ли је могуће да је моја мајка одавде изашла жива? После 42 дана без хране и са мало воде од кишнице која је падала само један дан?
Да ли је могуће да је још њих 13 преживело и избавило се из јаме дубоке 48 метара? Тек ту, на њеном дну схватио сам да ми нико од преживелих никада речима није дочарао какво је зло учињено. Био сам скамењен.
Нисам знао за себе. Од бола нисам могао да проговорим. Болело ме је пола века тишине која је надјачавала вапаје ту уморених жена и деце.
Ово је делић мисли и осећања Владимира Маљковића (66), када се пре равно три деценије спустио у јаму Равни Долац код Ливна. У њу су усташе, пола века раније, на данашњи дан, на Огњену Марију 1941, бациле 218 Срба – жена и нејачи. Ту на дну још једне живе српске ране, како каже, „дочекало“ га је 204 Бачковића, Бошковића, Глигића, Ерцега, Козомора, Лалића, Стојића, Вулића… Чекали су да неко дође по њих, да им кости похрани онако како људски обичаји налажу.
– Желео сам да их видим нетакнуте – прича нам Владимир у дворишту своје куће у Сурчину.
– Ту су ми ујак и две рођене тетке, многобројни најближи рођаци. Спасло се само њих 14, међу њима и моја мајка Милица Маљковић, њена сестра Даница Лалић и њихова мајка, моја баба Цвита Бошковић. Те 1991, у тој проклетој јами као бљесак су ми севнуле давно изречене речи још једне од преживелих, Милице Галке Ерцег: „Нас је само некаква небеска сила спасла и ништа друго. Бог је хтео да нас сачува за укор живима и срамоту злотвора. Да се зна и памти како је било.“
А, било је нељудски, нечовечно, свирепо на начине какве ни ђаво не може смислити, већ само зао човек. У пет паклених јулских дана у ливањским селима усташе су убиле 1.800 Срба, само из рода Лалића њих 113. Убијали су их зверски, живе у јаме бацали…
– После пола века дошло је време да земне остатке уморених у јами Равни Долац изнесемо и сахранимо на начин достојан човека. Већ се назирао нови рат, али нисмо хтели, нисмо желели да одустанемо. У селу Доњи Рујани, 28 километара од Ливна, окупило се нас педесетак потомака, са нама и спелеолог Миро Куртовић, диван човек којем смо вечно захвални. Пут до јаме је био неприступачан, ни козје стазе није било, само двојица-тројица су знали где је. Уз то је био пљусак, отворили се небо и земља, али нико није помислио да одустане, иако смо носили тешке агрегате, опрему, моторке да посечемо дрвеће – прича Владимир.
Кад су стигли до јаме, како каже, грануло је сунце. Најпре су посекли око 10 кубика дрвета да би пришли улазу и од балвана направили платформу за посмртне остатке. Свештеник је одржао опело, а први се у јаму спустио спелеолог Миро Куртовић. Потом један Савовић, па наш саговорник. Спустило се укупно њих 15, али истовремено само по четворица-петорица.
– Никада пре тога нисам видео људске скелете, а било их је на све стране: лобање, кости, дечје кости као нити… – тешко говори Владимир.
– Била је и једна неексплодирана бомба, малене наруквице које су родитељи стављали деци, опанци, делови гардеробе, новчићи, накит… Језиво. Рукама смо полако разгртали наносе земље које је вода пола века са собом носила у Равни Долац кроз једну бочну пукотину. Тада смо схватили да је 14 мученика баш та вода спасла, мада су пили и мокраћу, све до оног дана кад су чобани открили да у јами и после шест недеља има живих. Тада је почело њихово избављање. Спасавале су их комшије Хрвати који у злу нису учествовали и који су због тог подухвата и сами ставили главе у торбу. Посебно су били захвални Винку Томашу.
Остатке уморених, тек 50 година касније, изнели су потомци и после опела, 11. августа 1991, похранили у крипту спомен-капеле посвећене Огњеној Марији у порти цркве Успења Пресвете Богородице у Ливну.
– Нису дуго имали мира. Током грађанског рата, капела је разрушена. Кости су им разносили по Ливну, све док им један фратар није рекао: „Немојте опет чинити зло“. После рата ми из Удружења „Огњена Марија ливањска“, успели смо да је обновимо. Сваке године на данашњи дан одлазимо у Ливно и наша села, до гробова предака… Али тамо Срба више нема, још од почетка осамдесетих година прошлог века… Што је Павелић започео, завршило се… – с немиром говори Владимир.
Месецима после ексхумације, каже, није спавао. Размишљао је како су Срби у Ливањском пољу после Другог рата могли да живе поред оних који су им нанели таква зла.
– Схватио сам да они не умеју да мрзе. Остао им је немир вечити. Често су говорили: „Не дај боже, шта се трпјети може“, али у њиховим речима није било жучи, ни „грких ријечи“, ни клетава. Све су свели на презир, на непомињање, на упорно веровање да се зла не мора бојати онај ко зло не чини. Ја се, ево готово откад знам за себе, питам јесу ли били у праву. А, одговор још немам – замишљено говори Владимир Миљковић.
