ПОДУХВАТ ДВОЈЕ МЛАДИХ НОВОСАЂАНА: Од Српске Атине пешице до Српског Јерусалима
(Нина и Тома на путу)
Иако је тог 29.јула звезда упекла из оног небеског плавог круга Црњанског готово као у Сахари, Нина Стојановић, председница хуманитарне организације “Стуб краља Стефана” и Тома Ловрековић, новинар и друштвени активиста почели су несвакидашњи подухват. Одлучили су да се пешице упуте од Новог Сада, познатог и као Српска Атина до Призрена, познатог као Српски Јерусалим. На пут дугачак око 800 километара, на који се не усуђују ни блиндираним аутом они који се, посебно под дејством малигана, заклињу да је ”Косово срце Србије”.
Храбра срце Нине , старе или боље речено младе тек 22 лета и неколико година ”маторијег” Томе , није устукнуло ни пред тропским темепратурама у протеклих двадесетак дана, ни пред разноразним другим објективним тешкоћама и нa Преображења, стигли су у Призрен. Обоје по први пут у престоном граду највећег владара у српској историји – цара Душана Стефана Силног.
– Због овог града је вредело пешачити 790км; због овог града се вредити борити,деловати и дати све од себе наредних 790 година, ако треба. Да наше буде наше. Зашто смо одабрали да пешице дођемо баш у Призрен? Између осталог, јер је Нови Сад престоница културе 2021. на папиру, а Призрен је то вековима уназад, данас и вековима унапред и у срцима и суштински. И српска и европска – рекао је за Искру по доласку у Призрен Тома Ловрековић.
О томе зашто су одабрали баш Призрен, Нина допуњује речима које никог не могу оставити равнодушним.
– Призрен је град који има посебно место у срцима младих, то је наша културна престоница, наш царски град. Нисмо осећали умор, јер знамо да смо посвећени и да смо кренули да помогнемо обесправљеном, угњетаваном и изолованом српском народу, али је сада још лакше – каже Нина.
Она појашњава и која им је била идеја водиља када су одлучили да пешице крену из северне српске покрајине у привремено окупирану јужну српску покрајину.
– На овакав пут сам се одлучила након што сам, кроз хуманитарни рад годинама уназад, видела у каквим условима живе српске породице на југу, почев од тога да не могу слободно да се крећу и изолованости, па до тога да живе у потпуној оскудици, без могућности да се запосле, ускраћени су за лекове и здравствену негу, нормално образовање и све друге тековине нормалног живота .Идеја да кренемо на овај пут била је жеља да скренемо пажњу на социјално угрожене Србе који живе на Косову и Метохији и да, колико је то у нашој моћи, покренемо националну свест и да то дође до младих људи, да их покренемо да и они на неки начин помогну наше суграђане – истиче Нина и додаје:
– Не покреће нас мржња према било коме, већ љубав према Србима на југу и саосећање са њима и условима у којима живе. Током година хуманитарног рада, сусретала сам се са поносним, пркосним и честитим породицама на Космету, који нам карактерно могу и морају бити путоказ, а који су на ивици егзистенције и чија је безбедност сваки дан угрожена. Овај пут посвећујем њима, због њих сам кренула на тај пут, а надам се да ће их и многи добри људи подржати донацијама . Сва прикупљења средства биће подељена угроженим српским породицама. Природни прираштај међу српском популацијом на Косову и Метохији је и поред свега наведеног тренутно највећи у Србији, а верујем да је наша дужност и обавеза да тој деци обезбедимо све што можемо за њихов осмех и срећно детињство.
Нина и Тома
Тома наставља да је Србија најлепша земља на свету и да им је то био мотив више да на овом путу истрају, иако се физички нису припремали, како каже, ни сат.
– Када је Космет у питању,битна је само припрема у срцу, а овде се човек такав роди.Ако је човек. Питао сам Нину често током пута да ли је уморна, увек је био одговор да није, иако знам да јесте. И она ми је узвраћала исти питањем, а заједно бројимо жуљеве. Али ипак на одмориштима заспимо срећни, јер знамо да смо учинили шта је до нас за свету нам земљу.Онда ујутру опет. Не причам ово да би кукали.Да смо хтели да кукамо,не би ни кренули- или би сада набацивали боју у некој Грчкој,Тунису или на Јазу. Или би,онако новосадски,грицкали кашикицу у башти у центру.Али, нисмо.Кренули смо тамо где смо кренули,онако како смо кренули.И уживамо у сваком жуљу, грчу,сваком метру и километру. С поносом. На питање зашто, одговорам зашто да не. На питање зашто ми, одговорам зато што неко мора Јел то несто посебно? Баш и није. Шта је око 800 км у односу на векове славе,традиције и части, крви, борбе и достојанства – каже новинар Тома у једном даху и истиче:
– Не тражимо ништа за нас.Ми смо небитни, реално. Битни су они због којих смо кренули. А,њима треба помоћ и оних који прочитају текст о нашем путу. Они не морају пешке до Призрена, већ колико је у њиховој моћи да донацијама помогну наш напаћени народ на Космету.
Последњу деоницу пута од Приштине до Призрена Нина Стојановић и Томислав Ловрековић прешли су превозом. Оваква одлука донета је након бројних сугестија и прикривених саботажа косовске полиције, али и предлога лидера и представника српске заједнице на КиМ.
– Колико год била тешка одлука дозволити страној сили да ти ограничава кретање по јужној српској покрајини, имали смо свест да не желимо дати допринос подизању тензија и стварању инциденте ситуације која би могла шкодити српској заједници. Можда нисмо могли како смо хтели,али нисмо ни пристали како су они желели-ми смо у Призрену, где ћемо убудуће и долазити и остајати, а страна сила,сигурни смо одлазити. Овакав сценарио недвосмислено указује на једну од основних порука наше мисије: безбедносну угроженост Срба на Косову и Метохији – одлучно из Призрена поручују Нина и Тома.
Синиша Костић
Антрфиле
Сви људи добре воље и душе донације за помоћ напаћеном српском народу на Косову и Метохије могу уплатити на рачун Хуманитарне организације ” Стуб краља Стефана” . Број динарског рачуна је 355000320050629262 РСД (Војвођанска банка), док је број девизног рачуна IBAN/RS3535000320050629747, SWIFT VBUBRS22 EUR
-
- (Нина и Тома на путу)
