ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (трећи део): Сијају сапи вранца на сунцу, вијори грива, лети бусење испод копита

12.01.2015.

И тек кад смо после 20 и више километара труцкања лошим макадамом, излоканим сеоским путевима, иза села Буђева, у које ћу свратити сутра, искочили на брег на коме су поред пута пасла два црна и један бели коњ, под нама је сасвим изненада, од подножја брега па све до хоризонта, далеко на другој страни пукао “српски Сибир”, велико и чудесно Пештерско поље.

Равно ко тепсија, широко ко море, дуго као гладна година. Пожутело од траве испошћене дугом сушом, испресецано са тек три ко стрела права, широка, црвена, земљана друма који су се, гледали смо одозго, састајали у насељу у центру поља, и са два три далековода, оивичено са свих страна бреговима, не толико стрмим колико дугим и валовитим, такође жутим.

У књигама пише да је то поље највеће у Србији, пространо више од 50 километара квадратних, 1.160 метара изнад мора, и да је оно у прадавном геолошком периоду било, уствари, море, које је после отекло и чији је остатак мало језеро у селу Тузињу.

Чинило се још са тог брега да се село у центру поља, Карајукића бунари, у коме је 1991. пописано 207 душа, руком може дохватити, да до тамо нема ни “фртаљ уре хода”, али, тек кад смо сишли са брега и утопили се у поље, међу пашњаке и стада оваца која су стала извирати са свих страна, видели смо да смо се преварили. Путовали смо пољем, гледали чађаве куће Карајукића бунара, а оне су се, што смо се ми више приближавали, све више измицале. Широко ли је, дугачко ли је, то Пештерско поље.

Доле под брегом, на ивици поља, налетели смо на буљук оваца. Искакале су из неке долине и претрчавале пут, нема стаду ни почетка ни краја. Нацрта се однекуд на путу, крај кола и чобанин, власник стада Драган Балшић, мештанин, некад радник “Магнохорма” из Краљева, сада сељак у родном Биоцу.

– Доле сам радио за 4.000 динара, а овде имам 30 хектара земље. Чувам сада 80 оваца… – заусти Драган још нешто да каже, али, угледа стадо које је у пуном трку замицало за оближњи брег, па и он скочи и све у пропац одјури за њима.

На супротном брду, одоздо са пута, видело се десетак – дванаест Драганових великих стогова сена, и врх крова старе куће у којој Драган, стигао је још да нам довикне у трку, живи са старом мајком.

Изби са друге стране пута и Драганов кошија Заим Куртановић, чувао каже овце испод брда Станишори, близу Малог Барновца, тера стадо до куће да напоји “мал”, извори по пашацима давно пресушили.

На пола пута до села, док је Драганова силуета на брегу иза нас постала сићушна, као тачка на крају ове реченице, свратили смо у кућу сточара Хамда и Хивза Хасића.

Кућа Хасића је од тврдог материјала, бело окречена, а испод куће десет или петнаест колиба, све једна до друге, свака оплетена прућем, споља омалтана блатом, изнутра говеђом балегом. Већина тих колиба су, објашавају, кошаре за стоку, за овце, говеда. Одмах иза колоба почиње сеоски јурт (пашњак). У једној од колиба покривених сламом је мљекар. Унутра барем двадесет великих каца пуних сира, ни једна није испод 35, а у некима има и по 70 кила. Домаћица Санија служи нас водом и ратлуком, а клупу испред њихове куће шиба као лед хладан ветар, који је тог јутра прочистио ваздух, па се испред куће Хасића сасвим лепо видело све до црногорске границе.

Испод планинског ланца чијим ободом иде граница, посматрали смо и сточарско село Угао, у које странци ретко свраћају и које је на самом крају Србије, до Угла има путева, даље је само дивљина и пусте планинчине.

Гледали смо после седећи на дрвеној клупи испод куће и како кроз Пештерско поље у пуном галопу трчи вранац. Поскочи, претрчи двадесетак метара, стане, па опет скочи. Сијају се сапи на сунцу, вијори грива за њим, лети бусење испод копита. Ваљда, ни на једном другом месту у свету белом тај призор не изгледа тако умирујући и оспокојавајуће, неспутано, толико величанствено. Около километрима и километрима нема никога. Само жута трава и равница, хладни јужни ветар који се игра са репом вранца, и невероватно пространство, као да је неко, велики комад руске, сибирске степе, или равница око Дона, ишчупао и пренео на Пештер.

И село Карајукића бунари, у коме се сви Пештерски путеви укрштају, личи на једно просто, обично сибирско село. Барем на она каква сам на сликама виђао.

Стигли смо Ташо Хамидови и ја у Карајукића бунаре у подне, док је ветар центром села дизао облаке црвенкасте прашине, ковитлао их, ситним прахом засипао дрвене бараке црних зидова. Широком земљаном улицом, боље рећи пролазом прошли смо до центра села, између углавном монтажних, приземних кућа, од којих су неке окречене у бело, неговане, поправљених кровова и окрпљених тараба, а неке црних дрвених зидова, под лимом, залегле по прашњавим двориштима, сакривене иза проломљених ограда. Једино што је за све те куће заједничко јесте да свака у дворишту има део у коме је врт, и у коме расту купус, репа, тиква, кромпири. Прошли смо кроз читаво село, и ни једне живе душе нисмо видели, нигде човека, нигде овце, краве…

Остало ми је тог дана нејасно где су људи из Карајукића бунара, села са око 45 домова. Или су около по пашњацима, чувају стоку, или су се због ветра и прашине склонили у куће, или су неповерљиви према страницма, па се једноставно помере, сакрију, док непознати не прођу. Тек касније у једном од тих пролаза видео сам децу како се играју око бицикла. (наставиће се…)