ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (пети део): Камбо Хукић још у кући чува сабљу коју је његовом прадеди поклонио краљ Александар

27.01.2015.

(из књиге репортажа “Љубомирова земља”)

Фото: З. Шапоњић

Село Угао је, вели, како је он чуо, добило име по неком “старостојном Угљанину који је ту живео”. Миле Недељковић, опет, записао је у једној књизи коју сам нашао пре пута на Пештер, да је Угао – насеље изникло поред “убла”, јаме са питком водом. Питам Османа има ли стару ношњу, каже, нема. Носио је некад бели шал и капу и беле чашкшире, али од ношње ништа није остало.

– Живимо по старом, чајлуци су нам већ зашли, пости се хефтично, за мање од три мјесеца нам је Рамазански Бајрам а два и по мјесеца после је и Курбан Бајрам. Тада кољемо курбана, овна, трећи део дајемо пријатељима и комшијама, трећину сиротињи, трећину оставимо за куће. Уочи Петровдана палимо лиле код торова, на Петровдан правимо цицвару у кући, на Дјурдјевдан обавезно идемо на вашир у Брезу – причао је Осман испред куће.

Питао сам Османа откуд је то тако, откуд мешање обичаја, и да муслимани обележавају православне празнике, није умео да ми објасни.

Уто избила је са стадом оваца на појило и Османова снаха. Пред њом 150 оваца. Она, лице завила марамом, кроз прорезе виде се само очи, али, како сам схватио, не због неког посебног обичаја, него да лице заштити од ветра и прашине, од пештерског сунца…

Фото: З. Шапоњић

Осман на сваком кораку показује гостопримство, нуди ручком, каже, сад ће наредити женама да изнесу што што има да се једе, дарива нас на поласку са по два кила лешника.

Прошли смо после кроз Угао, ишли до Камба Хукића чија је кућа изнад џамије. Он у кући још има сабљу коју је његовом прадеди Смаилу Хуки лично поклонио краљ Александар.

Већина кућа у Углу су под шиндром, неке и под лимом, пар под црепом, помоћни објекти под сламом.

Свраћамо до куће Хода Бибића која је под кршом који се зове Арнаутски мајавилит.

– Ми Бибићи смо од Плава и Гусиња, требало би да смо потомци племена Клименти – вели Ходо који у кући од тврдог материјала, једној од бољих у селу, живи са сином, снахом и четоворо унучади. Други син који има петоро деце има велику нову кућу на суседном брегу са кога се види читаво Пештерско поље.

Фото: З. Шапоњић

Ходо зна мало детаља приче о Климентама, која се још може прочитати по старим књигама и зборницима које сам два дана касније пронашао у Библиотеци у Сјеници. Салих Селимовић, наставник из села Кладнице, записао је о Климентама, цитирајући Милића Ф. Петровића да су они српско племе из Горње Мораче, да су били веики хајдуци, бунтовници, опасни анархисти. Из Мораче преселили су их у Епају, крајем 16. и почетком 17. века, да би били под сигурнијом контролом Скадра, ту су полако покатоличени и албанизирани, али су наставили по старом, са пљачкама и разбојништвима, па их је везир Худаверди ставио у строгу блокаду и тако држао шест месеци. Понестало им је и хране и џебане, посебно соли, записао је Селимовић, па су били присиљени да се предају, и уз војну пратњу пресељени су на сурову и празну Пештерску висораван. Већ 1705. године на Пештеру је била 251 и породица Клименти. Но и ту тешко су се одвикавали навика, није им одговарала клима па се 1707. године кроз бројне турске заседе у стари завичај вратило 147 климентских породица. Остали су наставили да живе на Пештеру, а њихова масовна исламизација почела је тек половином 18. века…

Иако је добар део ноћи над висоравни био ведар, наредно јутро освануло је кишовито. Планину Гиљеву притисла тешка маглуштина, из које сипи ситна киша, не види се около ни она ширина ни она лепота од јуче. У селу Будјеву, које је под Гиљевом, а надомак Пештерског поља, разбацано по брдима и ишарано ситним парцелама, где покошеног жита где вештачке траве, и честим складовима, праменови магле ударили уз долине, више крију но што откирвају пусте сеоске пејсаже.

– Празно село, по неки дјед и баба остали и нас неколико младјих који немамо куд, немаш ти овде шта видјети – вели ми готово равнодушно, резигнирано, Васо Ракочевић, момак из Будјева, на кога сам налетео док смо обојица лутали брежуљком изнад села.

Васо је пре годину дана одслужио војску, вратио се у село, ради земљу, али, нема ту много живота. Џаба што је пред шталом његовог оца и стрица паркиран комбајн, што имају све могуће машине, добру земљу и још бољу стоку.

– Товимо јунад а немаш коме да их продаш – каже Васо.

Фото: З. Шапоњић

У кући Васовог стрица Мирослава Ракочевића који има 63 године, мукла тишина. Ко да унутра нема никога. Мирослав и његова супруга Станица пет дугих година оплакују сина Зорана који је 1999. као полицајац погинуо на Косову. Седе обоје крај шпорета, хукћу ишчупаних срца и ћуте.

– Нас двоје ко два трула дрвета. Живимо а нисмо ми живи од оног дана. Е, да бар могу да одем да видим мјесто дје ми је јадни Зоран страдо – јекне собом Станица.

Отац Мирослав седи и ћути. Гута сузе. Дуго ћути а онда каже:

– Ето, после свих ратова у Србији су дизани споменици изгинулим јунацима. Дижу их и сада, али по Србији, питам ја и министра и остале у држави, што споменик јунацима не подгину у Сјеници, у Новом Пазару, јели разлог што су тамо– муслимани…

Њих двоје свили руке око двоје унучади, Зоранове деце – Радосава који је имао две и по године и Немање који је био у седмом месецу кад им је отац страдао.

(наставиће се…)