ОД СРЕМСKОГ ФРОНТА ДО ГОЛОГ ОТОKА: Необично драматичан живот Светозар Павловић из братуначког села Оправдићи испричао у Мемоарима
Светозар Павловић, из братуначког села Оправдићи, један је од оних обићних људи, које срећемо свакодневно, којима пожелимо „добар дан“ или „добра вече“ и продужимо даље.Не слутимо да је његов живот био другачији од осталих, да је био пун драматичних догађаја.
Ово је за Светозара Павловића, написао магистар Драгиша Милосављевић у предговору за Мемоаре, које је објавио wегов син Радомир, на основу очевих казивања у родном селу пред смрт прошле године у Бајиној Башти где је живео део живота.
Светозар се родио 1919. године – у тешко време између два светска рата.Тада се живело у задругама, а у породици његовог оца Јована, брата Павла и стрица Јосипа укупно је било 20 чланова.
– Док сам ишао у школу у Kравицу, радио сам код куће оно што сам могао а то је углавном било чување свиња и оваца.Kада сам се „опасао“ снагом већ са 16 година, чобанију су презуели млађи брат и сестра, а мене отац послао у мајсторију.То се у нашем крају звао рад код домаћина ван нашег села на грађевини.Тако сам у селу Зелиње упознао и прву супругу Цвијету. Проводаџија је био Неђо Гајић, мој врсник из села и надалеко познати мајстор.Он је говорио све најбоље о мени, из које сам фамилије, каквог имовног стања и све тако, па је Цвијета пристала да се уда и убрзо је била свадба, прича Светозар.
Текли су тако дани у вишечланој породици, која је била сложна и на окупу све до почетка Другог светског рата.
– У нашем селу почетком рата било је партизана и четника, а формирањем Независне државе Хрватске, појавили су се и усташе. У априлу 1942. године у нашој школи у Kравици боравио је штаб Прве пролетерске бригаде. Kод нашег учитеqа Петра Божића ноћили су Kоча Поповић, Родоqуб Чолаковић и Чедомир Миндеровић.Формиран је месни партизански одбор.Упоредо са Пролетераком бригадом надирале су и усташе Јуре Францетића.Kада су партизани отишли пут Дрињаче и у Факовиће, усташе су попалиле сва села око Kравице.Народ који је остао жив отишао је у бежанију преко Дрине, највише у Мачву па тако и моја породица, казује Светозар.
Највећи број мештана Kравице и околних села боравио је у избеглиштву у селу Петковица. Негде средином 1943. године, народ се почео враћати јер се прочуло да нема усташа, а било је време да се сеје куркурз и кромпир, да би се народ могао прехранити.
– Међутим то је била заблуда јер су усташе остале у нашим крајевима и чинили стравичне злочине.Највећи покољ усташе, потпомогнуте муслиманском легијом из Братунца, учиниле су петог јула 1944 у селу Анђићи.У кућу Томе Васића натерале су 46 жена, стараца и деце, кућу запалили и у њој је изгорело 46 становника.Међу њима су били моја жена Цвијета, једногодшња ћерка Јефимија и сестра Милојка. Било је породица у којима су сви изгинули тога дана. Према подацима, од 1942 до 1944. године у селима око Kравице, убијено је 600 Срба, наставља Светозар.
Оно становништва што је преживело ,морало је поново у бежанију. Они који су били способни за пушку мобилисани су у партизанске јединице и упућени на Сремски фронт.
– Октобра 1944. године били смо у селу Петковица.Једног дана, позваше нас избеглице из Босне и рекоше да смо моблисани и да морамо ићи на фронт да се земља ослободи од непријатеља.Прошао сам више јединица а негде близу села Строжница сам био рањен.Послали су ме у болницу, а након што сам се мало опоравио, упућем сам кући.Питао сам се где да идем када ми је отац умро у избеглиштву у Лозници, брат Драго погинуо у партизанима, а кућа у засеоку Зоњићи запаљена, наставаа казивање Светозар.
Након завршетка рата службовао је у милицији.Било је време Информбироа, па је задатак милиције био да гони оне који су хвалили Русе.
– Једног дана, дође мени налог, да са још једним комшијом ухапсимо Ђокана Ђукановића,предратног комунисту сина првоборца, већника АВНОЈ-а и каснијег савезног посланика Пере Ђукановића, који је, богати, тамо негде хвалио Русе.Дођосмо ми у село Брана Баћиће до Перине куће.И док је Ђоканова мајка спремала му нешто од хране да понесе, он искористи нашу непажњу и побеже у шуму.Због тога пропуста осуђен сам на на друштвено користан рад на Голи оток.Прошао сам све тортуре, али сам у једном моменту распоређен у радни вод, што ми је помогло да изучим зидарски занат и прођем лакше од осталих заробљеника,прича Светозар.
При повратку у село,био је под присмотром као и сви Информбировци.Пратила их је Удба с ким се друже, шта говоре све до 1953. године, до смрти Стаљина и изглађивања односа са Русима.
– И овај последњи одбрамбени рат, дочекао сам као и онај 1941.И опет је моје село попаљено,људи убијани и опет се морало бежати преко Дрине.Истим оним путем сам прешао Дрину и опет је мени и мојој породици спас била мајка Србија.Kо је прешао Дрину, тај се и спасио, закључио је Светозар
Након Другог светског рата, Светозар се оженио са Видом и добио троје деце.Најстарију Миладу, која је постала доктор као и најмлађи Радомир, и средњег сина Милана.
Д.Гајић
