НИКОЛИНА ЂУРОВИЋ: Живот је несхватљиво чудо

23.08.2016.

„Живот је несхватљиво чудо јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја.“ (Иво Андрић)

Вишеград није вељи град. Вишеград је углављен, заглављен, заточен међ пошумљеним брдима, усидрен, с ове и оне стране ријеке. Вишеград се чини времешан, многогодишњи, презрео, обамро, онемоћао. Посустао и одустао. Његово било, његово бивство, његов крвоток је његова Дрина драгана. Она је његова животодаватељка и старатељка, те га умива, окрепљује, с источника жустрину дарује. Приљубила се она свом женику, ко врат глави, да се ослања на њ. Да, успорила је и она, застала… Али није посустала, одустала. Она је и даље та, та вјечног тока даватељка.

У Вишеграду се нађосмо, Дрином пловисмо. С времешним супружницима, под јармом прошлости, збиље и анегдоте, згоде и незгоде, нападе и упаде, прилике и неприлике бројасмо. Краја им не нађосмо, једва их сабрасмо. И брзо се заситисмо, преусмјерисмо. Даље настависмо. Корак напријед, два. И баш тада, угледасмо. ,,Ћуприју Андрићеву“, ,,Конак Андрићев“, камен од камена, ,,Андрићград“… Андрића на муралу, Андрића пред муралом, Андрића иза мурала… Андрића у орнаменту, Андрића у артији, Андрића у рукотворини… Андрића у слову, Андрића у слици, Андрића у мисли… Ко о чему, свак о Андрићу! Андрића за златник, Андрића за два, Андрића на дар. Андрића, родољубивог министра прорачуна без портфеља, који, са висине, умножава бруто домаћи производ својим сународницима (pro capite). Ко од кога, други од Андрића! Андрића у арији, Андрића у току ријечноме, Андрића у огњу, Андрића у твари. Андрића који надвладава, преовладава, надилази, превазилази. Андрића који прожима, одуховљује, који свом господину лучу дарује. Андрића, алхемичара, који Вишеград обраћа у вељи град. Андрића, који не потребује вељи град, јер он, самим собом, чудом вељим, твори вељи град. Андрића, надвременог, безвременог, ванвременог, свевременог. Андрића, оновременог, а увијек савременог. Андрића бесамртног, на ћуприји, под ћупријом, пред ћупријом. Кад о чему, вазда о Андрићу! Вишеград се сада чини најмногољуднији мегалополис.

Фото: С. Гарић

И свак о Андрићу, и други од Андрића, и вазда о Андрићу, стога што Андрић вазда за другога, за свакога. Стога што надвремени, надмен и надобудан никад није, он себе надилази. Стога што безвремени, вријеме обезвређује, без времена би могао, и хтио. Стога што ванвремени, ван времена и простора, обитава. Стога што свевремени, све вријеме, од себе, даје све, овдје и сада (hic et nunc). Стога што оновремени, за ово вријеме и не хаје, а његов је протагонист. Стога што увијек савремени је свачији сународник, сапутник, сабесједник. Стога што, ко за кога, ванредни за свакога! Андрић се сада чини свеприсутан.

А судба, о најмилијима јој, увијек мудро расуђује, за сва времена, и послије времена. И оваплоти ли их у камену, бронзи ил’ арђенту, зна да окупи друштво истородно. Те тако мудра, не меће платину пред живину. Јер раван равнога најбоље познаје, нижи не познаје вишега. А, појета познаје појету, с појетом инжењер ,,на Ви“ није, пламени се пламеном радује. Његош Андрића, Андрић Његоша, Тесла с појетом, овај сличноме. И у камену, бронзи ил’ арђенту, баш сваки је ко у плоти, жив, живљи, најживљи. И у самоћи, тиховању ил’ смирају, сваки је велик, већи, највећи. И међ људима, и у метежу, и у слави, сваки је тих, тиши, најтиши. И за живота, и у смрти, и послије смрти, сваки је важан, важнији, најважнији. И у времену, и послије времена, и ван времена, сваки је вјечан, вјечнији, највјечнији. Јер, благо оном ко довијек живи, у животу постојаном ко на Дрини ћуприја, у ком вазда протиче енергија! Андрићград се сада чини да увире у Тесласвијет, а овај у Његошкосмос.